Татарски тест на Криму

Русија је прошлог понедељка бојкотовала неформални састанак Савета безбедности Уједињених нација који је организовала Литванија са представницима кримских Татара, оцењујући да је „неприкладан” и да представља још један покушај да се скрене пажња са „тешке ситуације у Украјини”. Састанак о људским правима и медијским слободама на Криму је, према наводима руске стране, уприличен да би се извео „пристрастан пропагандни шоу”, а не да се објективно сагледају догађања у региону, пренеле су новинске агенције.

Повратак руске власти на црноморско полуострво Крим, претходно подржан референдумом, осим чињенице да је тамошње руско становништво потврдило статус већинског, отворио је и специфичне проблеме када су у питању друге етничке групе, а пре свих – Татари. Јер, како је изјавио Мустафа Џемилев, поглавар Меџлиса кримскотатарског народа: „Право на самоопредељење може да има само староседелачки народ, а на Криму то су – Татари.” По њему, недавни референдум спроведен на полуострву био је – колико циничан толико и апсурдан.

Џемилев је навео да су и пре референдума већина руководилаца локалних органа власти на Криму били Руси. Чак су и школе на овој територији већински биле руске. „Прво су на територију Крима продрле паравојне формације, које су заузеле главне државне установе, а потом и парламент”, подсећа Џемилев и истовремено изражава отворену сумњу у добре намере Москве у односу на његов народ. „Када су Руси први пут окупирали Крим, било је то у време владавине Катарине Друге (1729–1796), издат је манифест у којем се говори како ћемо сви бити срећни у руској империји. А први потез нове власти је био да похвата све војне и духовне вође Татара и да их ликвидира. Онда је кренуо егзодус који је довео до тога да су се Татари у року од десетак година на сопственој територији претворили у националну мањину.”

Много касније, у време Другог светског рата, током 1944. обављена је комплетна депортација Татара који су расељени углавном по централноазијском републикама. Био је то одговор Стаљина на сарадњу припадника овог народа са Немцима. Егзодус кримских Татара почео је одмах пошто су совјетске трупе очистиле полуострво од немачких окупатора. У зору 18. маја, 194.155 кримских Татара потрпано је у 67 железничких композиција, оставивши, практично, комплетну своју имовину совјетским властима. Са собом су могли да понесу само око 500 килограма личног пртљага.

Од тада, Татари не верују Русима. Садашње власти су им ипак, у знак поштовања и добре воље, понудиле место заменика премијера и заменика председавајућег кримске скупштине. Првенствени циљ обе стране је да се избегне евентуална међунационална суревњивост, толико укорењена у историјским схватањима два народа.

Искреност нових власти доказиваће се, пре свега, политиком повратка Татара својој прадедовини, враћањем територија и имања одузетих током царске и совјетске власти. Управо на овом питању полагаће се прави испит, јер је Крим од 1954. одлуком тадашњег генералног секретара КПСС Никите Хрушчова стављен под управу Украјине. Тамо су током деценија насељени и многи Украјинци, створили су имања, подигли фабрике, покренули посао, отворили школе, раширили своју веру... Све то сада поприма другачији облик и другачије тумачење.

Да ли ће мржња која се накупила током векова коначно бити превазиђена, на добробит свих кримских житеља, показаће време. Како је написао новинар Момир Турудић: „Сви протерани имају нешто заједничко. Са собом носе легенде о старим крајевима, о којима се најчешће прича као о изгубљеном рају, али скоро никада се не враћају не место са којега су морали да оду. За то углавном нема могућности, а када протекне много времена, вероватно не остане ни много жеље.”

Да ли ће слична судбина пратити и кримске Татаре, одлучиће они сами. Јер већина исељених интегрисала се у нова друштва, њихову децу не вежу исте емоције према дедовини као њихове родитеље, који памте кроз какве муке су све прошли током 20. века.

Како год било, процес повратка мора да се одвија по јасним правилима, плановима, а не као у време последњег совјетског председника Михаила Горбачова, када се све претворило у хаотично хрљење у прапостојбину, и то у држави која је већ почела да се распада, и политички и економски. Према званичним подацима, до 1993. на Крим се вратило 240.000 Татара. Локалне власти очигледно нису биле спремне на нову ситуацију и одуговлачиле су са обављањем неопходних процедура, тако да и више од двадесет година касније, чак 40 одсто Татара на Криму нема регулисано место боравка.