Петница за даровиту децу

Петница – Вера је предавала у „Петници” у много наврата. У почетку није било ничег – само табла и креда. Поред цркве је била само једна стара школа – у једној учионици се спавало, у другој држала настава, у трећој су кувани ручак и вечера. Имали смо војничке кревете и ћебад, а увече нам је поп правио друштво.

Овако је, по сећању проф. др Вере Дондур, данас председнице Националног савета за науку и технолошки развој РС, Истраживачка станица Петница (ИСП) изгледала далеке 1982. године. Она каже да је ИСП данас изванредна, али да је била изванредна и када је почела, зато што се ослањала само на ентузијазам оних који су је направили.

А човек који је од Петнице направио бренд Србије препознатљив у светским размерама и показао да у нашој школи може да се учи другачије, боље и лепше и када нема оцена, тестова, уџбеника нити „крутих” наставника – Вигор Мајић – и данас је на челу Истраживачке станице.

Показује нам нову зграду у којој су лабораторије с опремом какву не користе чак ни студенти на факултетима у Београду, како духовито примећује некадашњи полазник Слободан Бубњевић, сада у Центру за промоцију науке.

Прекидамо на час семинар у лабораторији за физику, у којој је чак и под специјално уграђен, јер је било потребно да буде антивибрациони. Ту су и звучно изолована соба, специјално дизајнирани столови, компјутери, све што младом радозналом уму може да падне на памет.

Иако делује да је сва та скупа опрема „на извол’те” некоме ко би дошао са стране (а поједини апарати коштају и до 200.000 евра), Никола Божић објашњава да се прво, у Петници свима верује, а друго – за сваки случај инсталирано је и 99 камера. Ђаци су дужни и да носе своје идентификационе картице.

Питамо Мајића како се сада сналазе с парама, с обзиром на то да су изградњу пратиле велике муке, па и најава затварања после више од три деценије рада и јубилеја чији је покровитељ био и Унеско.

– Овај простор је врло компликован и скуп за одржавање и кад нема деце, а ми не бисмо желели да одвајамо од средстава намењених за рад с њима да бисмо издржавали објекте који су имовина државе Србије. Борићемо се да се за то обезбеде посебна средства, видећемо када се конституише нова влада – прича Мајић док нас води ка новоотвореном Петничком музеју.

Ту су фигурине винчанске културе, доња вилица мамута из леденог доба, ђаци ће моћи да виде како изгледа пирит или јадарит, гледамо збирку дневних лептира Србије… Музеј ће се тек попуњавати, недостаје још десетак витрина. Двориште Петнице углавном је празно, јер су полазници или у природи или у лабораторијама. Паузе користе да презалогаје у мензи или за сунчање на дрвеним клупама уз библиотеку, а друштво им увек прави по неколико петничких паса.

Милош Милуновић је овде на семинару рачунарства, а Јована Ускоковић и Андреа Ћирић на семинару примењене физике и електронике. Док причамо, око нас се окупља још неколико њихових другара. Кажу да семинари трају недељу-две, зависно од врсте, а овај вид експерименталне наставе кошта од 10.000 до 12.000 динара.

Јована и Андреа додају да школе могу да плате све или део трошкова, али најчешће, као у њиховом случају, родитељи су ти који на крају отворе новчаник због свог талентованог детета.

– Овде сам други пут, друга сам година Електротехничке школе. Допада ми се зато што радимо ствари које у школи не радимо, зато што нема услова или зато што наставници нису довољно мотивисани да с нама раде другачије и ван градива – каже Милош.

– Ја сам из Прве крагујевачке гимназије. Дан нам је испуњен, мало је слободног времена, што није проблем, јер је овде све занимљиво: дан почиње око девет часова, предавања трају до 14 часова, а после ручка се настављају до касно у ноћ. Ево, синоћ смо остали до два сата после поноћи – каже уз осмех Јована.

У односу на школу, овде је другачија атмосфера, приступ раду, инсистира се да сами дођемо до закључака, а не да бубамо, додаје, а Андреа, која је на другој години Гимназије из Краљева, каже да овде има прилику да научи нешто ново, с чим се у школи не сусреће, као што је, на пример, електроника. Док одлазимо из Петнице, не можемо а да се не сложимо с речима наше саговорнице с почетка текста Вере Дондур: Оно што је штета јесте што најталентованији и даље одлазе из Србије. Деца прођу Петницу, добију добро образовање на универзитетима, а онда свој животни пут траже у иностранству јер га не налазе у овој земљи.