Заборављене резолуције

Недавно је председник САД поводом украјинске кризе поменуо и Косово, рекавши да је „НАТО интервенисао тек након што су људи на Косову годинама и систематски убијани”. А његов амбасадор у Београду, истим поводом, рече (интервју Радио Београду) да не може тек тако у 21. веку да се присваја територија друге државе, комад суседне земље, чак додаде: „без милости”. Док за 1999. каже, једноставно, без коментара – да се „десила”.

А какво је, заправо, стање на КиМ пре НАТО интервенције 1999. године? О томе можда најпрецизније говоре резолуције СБ УН усвајане током 1998. Реч је о резолуцијама: 1160 од 31. марта, 1199 од 23. септембра и 1203 од 24. октобра, које попут других истоврсних докумената представљају вид усаглашеног става међународне заједнице (УН, на које се позива и амерички председник) о одређеном проблему. Није згорег подсетити на то, поготово имајући у виду да наша дипломатија не користи ове чињенице у одбрани оклеветане државе.

Заједничко у текстовима свих ових резолуција је подједнака осуда „коришћења прекомерне силе од српских полицијских снага против цивила и мирних демонстраната на Косову”, али и „свих аката тероризма ОВК или било које друге групе појединаца и сваке спољне подршке терористичким активностима на Косову, укључујући финансирање, наоружавање и обуку” (преамбула резолуције 1160). У сагласности са овим је позив „СР Југославији да одмах предузме даље неопходне кораке да се постигне политичко решење за питање Косова” (тачка 1) и позив такође „косовском албанском вођству да осуди све терористичке акције и нагласи да сви елементи у косовској албанској заједници треба да теже својим циљевима само на миран начин” (тачка 2, резолуција 1160). Истакнута је и сагласност да принципи за решавање косовског проблема „треба да буду засновани на територијалном интегритету СРЈ”, као и да решење мора да одрази тежњу за статусом Косова који би укључивао „суштински већи степен аутономије и значајну самоуправу”.

Исти релативно уравнотежен приступ исказан је и у резолуцији 1199, у којој су, уз озбиљну забринутост због разгоревања сукоба и погоршања хуманитарних прилика, садржани и осуда свих аката насиља „било које стране, као и тероризам у остваривању политичких циљева било које групе или појединца и свака спољна подршка таквим активностима на Косову” (преамбула резолуције). Захтева се „да све стране, групе и појединци одмах прекину непријатељства и одржавају прекид ватре”, што би увећало изгледе за дијалог између власти СРЈ и косовског албанског вођства и смањило ризике хуманитарне катастрофе (тачка 1 резолуције). А резолуција 1203, усвојена после споразума о установљавању верификационе мисије за Косово, поздравља овај споразум, задржавајући у основи исту интонираност као и претходне две, уз став (тачка 10) да Савет безбедности поново „инсистира да косовско албанско вођство осуди све терористичке акције, захтева да такве акције одмах престану и нагласи да сви елементи у косовској албанској заједници треба да теже својим циљевима само на миран начин”. Овакву осуду и позив косовско албанско вођство, наравно, никад није изрекло (чак ни „косовски Ганди”, како је тада виђен Ибрахим Ругова). Значајно је имати у виду и то да је у све три резолуције садржан став о привржености „свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СРЈ”.

У завршним тачкама све три резолуције био је и став да ће се уколико то буде потребно „размотрити додатне мере”. Додатних мера није било, уследили су Рамбује и НАТО бомбе заобилазећи Савет безбедности. И потом резолуција 1244.

Све ово нужно је имати на уму због тога што се непрекидно стигматизовање српске стране и даље узима као основа у приступу решавању још нерешеног проблема. А користи се, како видимо, према потреби, и у суочавању с актуелном украјинском кризом.

Универзитетски професор, некадашњи амбасадор СФРЈ и СРЈ