Сукоб није био идеолошки

Сукоб Информбироа и КПЈ, односно Стаљина и Тита 1948. године, ушао је несумњиво у светску историју 20. века. Био је то сукоб у језгру комунистичког покрета, првог у историји који је досегао универзалне, планетарне размере. У то време покрет је у успону, афирмисан посебно током Другог светског рата, усмерен да одређује даљу светску историју. Монолитан до тада, као глобална снага на светској сцени, супротстављен светском капиталистичком поретку. Сукоб је избио, разгоревао се управо на врхунцу те супротстављености.

Као прво наметнуло се питање суверености и равноправности у односима између новонасталих социјалистичких држава и односа унутар комунистичког покрета. С обзиром на личности главних протагониста и ток сукоба, доведени су у питање харизма и култ Стаљина, а ојачана харизма и даље развијен већ постојећи култ Тита. Бољшевички модел револуције и „изградње новог друштва”, као општеобавезни узор, поступно је критички преиспитиван и престајао је да буде искључива основа перспективе социјализма. Резултати су били даље ширење хоризонта социјалистичкој алтернативи у сфери мишљења, пре свега, делом и у пракси, мада недовољно. Продори су, ипак, неспорни, одређено ослобађање друштва несумњиво. Самоуправљање и несврстаност постали су парадигме за то. Међутим, југословенски антистаљинизам укључивао је током сукоба и јачање државне репресије на стаљинистички начин и на нашој страни. Голооточко мучеништво и злочин представљали су врхунац у том „људолому историје”.

Узрок сукоба 1948. није било постојање идеолошких контроверзи, ни политика у појединим питањима карактеристичним за друштво на путу друштвених промена. Процена стварне заснованости, „у име социјализма” изнетих оптужби на рачун руководства КПЈ у резолуцији Информбироа, смештених у оновремени контекст, указује на неодрживост идеолошке критике која је требало само да прикрије суштину спорења. Сукоб није био идеолошки, како се то много касније и на југословенској страни, са другом мотивацијом – у циљу додатног афирмисања сопственог искуства социјализма, у неким мишљењима настојало доказати. Основно питање којим је он отворен било је питање односа између социјалистичких земаља, радило се о односу између државе и државе и равноправности у том односу, како је то сам Тито формулисао говорећи о оптужбама изнетим у првом писму ЦК СКП(б) на почетку познате преписке март-мај 1948.

Исак Дојчер, аутор познате политичке биографије Стаљина, двадесетак година касније, написаће да су Тито и његови другови сматрани до 1948. најдогматскијим и најфанатичнијим стаљинистима, делом и због револуционарне прошлости. Међутим, та прошлост оружане револуционарне борбе у властитој земљи претворила је Тита од послушног Стаљиновог сарадника у вођу нације. Стаљин је покушао да се са Југославијом и Титом обрачуна на начин како је то чинио са свим својим дотадашњим комунистичким противницима, пригодно их етикетирајући као бухариновце, троцкисте, издајице, агенте империјализма... Али иза Тита је сада стајала његова држава, војска, полиција, народ, што га је заштитило од Стаљинових напада. Није било у бити неке нове доктрине или програма, него је то била „природна, елементарна реакција смелих и честитих људи који желе одбранити и заштитити своје национално и комунистичко самопоштовање”. Отуда стоји и мишљење да је у првим послератним годинама Југославија била „најсателитскија”, али и „најсамосвојнија земља у комунистичком свету” и то није противречило једно другом, „него је једно проистицало из другог”.

Сукоб из 1948, без обзира на својевремену важност, поодавно je историјски архивиран. Поготово у времену када више не постоје ни Совјетски Савез, ни Југославија, ни „социјалистички лагер”, ни „социјализам као светски процес”. Може се, отуда, поставити питање има ли враћање овој теми и неку релевантност са становишта савремених историјских кретања.

Одговор је извесно потврдан. Данас се у времену глобализације и све веће међузависности у свету поново суочавамо са „усрећитељским мисионарством” и са изазовима досегнутим стандардима међународноправног поретка – начелу суверенитета, пре свега, као темељној премиси целокупног система међународних односа. Глобализација намеће – како се основано уочава у анализама овог феномена – огромне разлике у суверенитету моћних западних држава и оних које то нису. Земљама у тзв. транзицији, као облику глобализације, намењено је да буду у групацији држава ниског нивоа суверенитета. Нове идеологеме – „транзиција”, „евроатлантске интеграције” и друге замениле су оне негдашње о „изградњи социјализма” и „пролетерском интернационализму”. На делу је својеврсни „обрнути бољшевизам” у стратегији глобализације и у односу САД спрам суверенитета готово свих других држава у свету. Нови хегемонистички диктат, који укључује и узурпирано право на војно интервенисање наступа данас с новим предзнаком „одбране слободе и демократије и људских права”.

Трагично искуство „хуманитарне интервенције” односно НАТО злочина у Југославији 1999. године довољно је опомињуће.

 универзитетски професор и некадашњи дугогодишњи амбасадор