Васко Попа најпревођенији

Недавно, у "Малој Вароши", нашој чубурској Ротонди, после доконих фудбалских коментара, намах се поведе реч о српским песницима на међународној сцени. Готово углас рекосмо да је то свакако Петар Петровић Његош, један глас је добила Десанка Максимовић, а ја подсетих да је равно пре 70 година Миодраг Ибровац лансирао "Антологију сувремених југо-песника" на кристалном француском језику. Међутим, после Његоша, за добијање опкладе у "Малој Влтави" са највише међународних превода песама из десетине песничких повеља и књига, највеће шансе заиста је за собом, и са собом понео аутор "Коре", "Споредног пута", "Вучје соли", "Куће насред пута", "Усправне земље"... Е, па дотле, а куда ћеш више!

Свакако, реч је о нашем великом Васку Попи.

За дан Васковог међународног ватреног крштења ваља узети 4. април 1968. године, када је у Бечу примио аустријску Државну награду за европску књижевност. За упућене овде код нас у Београду, Новом Саду, Вршцу и "диљем Југославије", ова вест није представљала изненађење, а још мање као плод срећног стицаја околности. Већ годинама поета примас код нас, и са нама, Васко Попа је увелико освајао песничку сцену најуже европске књижевне селекције. Препеви су му већ имали глас и сазвучје на француском, немачком, пољском, румунском, чешком, мађарском, словачком језичком подручју. И у нашој, благословеној Југославији превођен је на словеначки, македонски, и на (мањинске) мађарски, албански, русински, па чак и на ромски.

У књизи "Реч и вртоглавица" француски песник, есејист и новелист Ален Боске – међу шест поглавља, одређених за репрезентанте савремене светске поезије: Сен Џона Перса, Анрија Мишоа, Ива Бонфоа, Фернанда Песое и Октавија Паза – налази се и једно, равноправно, посвећено песничкој ризници нашег Васка Попе. Уистину, баш је Васко Попа био нека врста пробног теста, пробног камена наше нове текуће и разгранате књижевности другог полустолећа 20. века.

Генијални Аргентинац Борхес који је, такође, упознао и узвеличао Васка, рекао је у једном интервјуу: "Сви песници су један песник! У тренутку кад једно дело бива преведено на светске језике, и тиме доступно свима нама, оно читањем на нашем језику насушном постаје део нас самих..."

Изабране песме, увелико светски уведеног, нашег Попе излазе у Стокхолму, у преводу Гун Бергман и, наравно, Артура Лундквиста, највековнијег шведског писца и поете. Лундквист потписује надахнути, чародејни предговор. У којем, ерудитно веома, обележава коегзистенцију историјске драме српског национа и "усправне земље" на којој стоји песник чије су матафоричне играчке људи и животиње, твари и ствари, поднебља и подземља, житнице и руине, благовести и калварије.

А почетком 1973. Попине песме објављене су и на норвешком језику, у престоници Осло, у преводу Свена Менесланда, професора славистике. Ова књига је понела наслов "Огњена вучица". Саборна књига "Усправна земља" излази намах и у Енглеској и у Сједињеним Америчким Државама – у издању Универзитета у Ајови.

У лето 1973. Васко Попа учествује на Међународном фестивалу поезије у Лондону. Дочекан је као велики песник, један од највећих у свету. Организатор је објавио грамофонску плочу на којој је и седам Попиних песама које је читао 1969. приликом боравка у Лондону. Поводом "Усправне земље" највећи живи енглески песник Тед Хјуз је написао: "То је велико славље народних корена Васка Попе. Његов универзални језик слика, који има снагу икс-зрака, делује овде лепо као и увек. Када је поетско ткиво вербалног значења потрто (мада је луцидан, вешт превод), нисмо препуштени реторичким мистеријама или лутањима: уместо тога пред нама су солидни хијероглифски предмети који непосредно зраче смислом, духовни и солидни у исти мах, отворено саопштени и визионарски, подсећајући на Кекулеов сан склупчане змије. То је јединствена уметност која је имала среће са својим преводиоцем."

Најдужу пловидбу своје безграничне поетике наш Васко Попа је доживео на шпанским морима и приморјима. Његове изабране стихове братски је прихватио чилеански бард и добитнике Нобелове награде Пабло Неруда. Октавијан Паз је похитао да преведе стотине Попиних песама, а нестор шпанске Модерне Рафаел Алберти је говорио да је Васко Попа достојан поређења са Рубеном Дариом, родоначелником шпанске Модерне, шпанским поетом и профетом.

Био је веома срдачно поздрављен у Буенос Ајресу. Посебно му се захвалила Борхесова млада удовица Марија Кодама, и сама списатељица, а затим председник Аргентинске академије за књижевност, па многобројни писци и политичари. Домаћин му је био Филип Матић, наш амбасадор у Аргентини.

Мексички песник и романсијер Хосе Емилио Паћеко, у интервјуу београдској "Књижевној речи", нагласио је: "Сарађујући са Октавиом Пазом упознао сам поезију Васка Попе. На жалост, нисам био пријатељ с њим, али смо се срели на једној годишњици Пазовог рођења. Том приликом сам му уручио, у знак поштовања, превод неких његових песама на шпански језик. Такође сам му посветио и једну своју песму, коју је он превео на српски. Песма је симболичног назива ’Вук у кожи јелена’. То је све онда било штампано у двојезичном издању."

-----------------------------------------------------------

Чарлс Симић му посвећује своју песму "Пирамиде и куле"

Поново почетком 1968. путује у Америку – у Њујорку је гост 48. међународног конгреса ПЕН клубова. Расправљало се о теми "Имагинација државе, имагинација писца". У расправи је учествовао и Попа – говорио је о десници и левици данас. Том приликом, његову песму "Самоуправљачи" изговорио је Чеслав Милош, док је Чарлс Симић читао остале Попине песме (Чарлс Симић посвећује своју песму "Пирамиде и куле" Васку Попи – на српски је преводи Иван В. Лалић). Попа се у Америци срео и разговарао са низом светских књижевних имена, као што су Надин Гордимер, Клод Симон, Гинтер Грас, Сол Белоу, Артур Милер, Хорхе Амадо, Норман Мајлер, Василиј Аксионов.

-----------------------------------------------------------

Борхесу, од Васка Попе

На поруку нашег амбасадора у Буенос Ајресу, Филипа Матића, да је чак до легендарног Хорхеа Луиса Борхеса допрла једна књижица Попиних поетских парадокса, наш песник је у зениту свога твораштва највећем Аргентинцу 20. века послао песму коју је на шпански превео Армано Блажина. Песму је, у ствари, Попа написао баш у Буенос Ајресу, 4. априла 1987. Тачно 20 година пошто је у Бечу промовисан за европског поету првог реда, а посвета Борхесу гласи:

"Неизмерна огледала Буенос Ајреса/ запамтила су танго који је,/ на оштрици сна и ножа, /играо и одиграо Борхес:/понављају га,/ настављају,/ устостручују,/ и већ, полако,/ налазе игри излаз/ из лавиринта улица и недоумица."