Дечак кога је и краљ слушао

У тихом, предратном Земуну, у кући угледног кројача Виктора Шоуца и Катице Тот родио се син Мирко, који је у свет музике прве кораке направио свирајући на усној хармоници и песмом „Голубице бела”. Пошто је брзо „изгустирао” усну хармонику, а она коју је свирао господин Јохан (хер шнајдер у радњи Мирковог оца) била је превелика, његова мајка је отишла у Београд и у продавници „Скала” купила му малу дијатонску хармонику. Ону на којој су и са леве и са десне стране дугмићи. Kад се развуче, чује се ге-дур, а кад се заклопи, звучи це-дур, тако да је било прилично компликовано свирати. Упркос томе мали Мирко је брзо научио да свира све што је његов отац слушао на свом грамофону, са великом трубом. Отац је, такође, лепо свирао клавир и тамбуру.

− То су брзо схватили шегрти мог оца и наговорили ме да свирам поред тезге где су продавали рекле и чакшире. Убрзо се око мене окупило двадесетак људи који нису уопште могли да верују да један мали дечак тако добро свира. Затим би шегрти скинули своје качкете, покупили бакшиш и ставили га себи у џепове. То је убрзо чуо мој отац и ја сам добио батине, јер је у то време било незамисливо да син познатог шнајдера буде музичар – сећа се легенда југословенског џеза.

Међу људима који су чули дечака нашао се и Александар Саша Теодоровић, који је, запањен, отишао у Шоуцову кројачку радњу „Бело јагње”, где је затекао дечакову мајку. Упитао је ко је дечака научио да свира.

– Нико – узвратила је.

– Нико? Невероватно! – убедио је Саша мајку да оде у Праг и купи малу клавирску хармонику са две октаве и 32 баса.

– Ваш син се мора бавити музиком, он је чудо од детета. Ја ћу га подучавати! – рекао је.

Убрзо је Мирко, сам или са Сашиним ансамблом, свирао на готово свим свечаностима, баловима и маскенбалима којих је у то време било много. У предратном Београду сваки бал је обавезно почињао „Краљевим колом”. Први јавни наступ је имао у Основној школи „Краљ Петар Први” поводом почетка школске године, а врло брзо је почео да наступа у тада чувеном „Родином позоришту”.

– Једном се Саша досетио да у позоришту приредимо малу атракцију. Требало је да свирам песму из филма „Ја звиждим” (са Дином Дербин у главној улози), који се управо приказивао. Одвео ме је у биоскоп, брзо и лако сам упамтио мелодију, записао је и навежбао. Пре почетка приредбе инспицијент је изричито тражио да свирам само једну песму. „Молим вас, нема свирања на „још”, рекао је. Кад сам одсвирао ову мелодију проломио се огроман аплауз, бацали су цветиће на бину уз повике „Јоооош!” (тада је публика уместо данашњег бис узвикивала „још”) – наставио је познати Земунац да се присећа шта се све те вечери дешавало у „Родином позоришту”.

– Било им је невероватно да слушају музику из филма који се управо приказује. Ставио сам хармонику на леђа и кренуо са позорнице, кад сам зачуо да нешто звецка по бини. Имао сам шта и да видим. Публика је почела да ми баца металне новчиће! Кад сам напунио џепове новчићима, шта ћу, седнем и одсвирам још једном исту мелодију. Инспицијент је био врло љут, јер је био потпуно нарушен договорени редослед, а и бину је требало почистити да би се програм наставио. И данас знам ту песму, после толико година – каже Мирко.

Врло брзо након тога „Политика” и „Време” су крупним насловима објавили: „Мали Мирко Шоуц, чудо од детета, од сада наступа на Коларцу”. Музички вундеркинд је редовно наступао у нашој најпознатијој дворани, најчешће сам, затим у дуету са сестром Ружицом, а од 1940. године и са својим оркестром „Хармоникашка капела Мирка Шоуца”.

Убрзо је уследио позив са краљевог двора, који су родитељи примили преко радија, јер тада није било телефона. Припреман је концерт за краљевску породицу поводом Материца, 24. децембра 1939. године. Жеља краља Петра Другог била је да окупи најталентованију децу из целе земље и стипендира њихово школовање да би постали уметничка будућност.

Мали музички виртуоз Мирко Шоуц одлазио је на двор више пута. Како су изгледали сусрети шестогодишњег дечака и краља?

– Краљ би ме ставио на колено и увек је тражио да му прво одсвирам песму „Ај, кад сам синоћ пошла из дућана”. Волео је и друге народне песме: „Ој, Мораво”, „Оро се вије”, „Ој, јаворе, јаворе”. Док сам свирао, било ми је интересантно да се огледам у његовим беспрекорно сјајним црним лакованим ципелама. На жалост, моје лепо детињство нагло је прекинуто, дошао је рат. После сплета низа несрећних околности, једина могућност за преживљавање целе породице била је да почнем да свирам у кафани. Била су то страшна времена, ни сам не знам како сам остао жив и здрав. Почео сам да свирам у „Ловцу”, у Змај Јовиној улици, преко пута куће у којој смо живели – сећа се.

Крајем рата, у време савезничког бомбардовања на Ускрс, судбина је заиста била великодушна према дечјем музичком виртуозу. Тек што је крочио у кућу, бомба је пала на гостионицу где је био неколико тренутака раније. Сви су погинули, чак и они који су се сакрили у подрум. Многи угледни људи су после Другог светског рата били неправедно оптуживани и убијани. И Мирко је остао без оца.

Наредних година се посветио музичком образовању: прво Нижа музичка школа у Земуну и Средња музичка школа „Мокрањац” – теоретски одсек и клавир. На Музичкој академији у Београду, 1960. године je дипломирао клавир у класи професорке Милице Марјановићи, теорију у класи професора Марка Тајчевића, са просечном оценом 10.

Још у току школовања, од 1950. године, Мирко је постао композитор и почео да осваја награде на свим тадашњим фестивалима џез и забавне музике – „Београдско пролеће”, Блед, Опатија, Загреб, Сарајево, Сплит, Скопље... Најпопуларније песме су„Када дође дан”, „Обећање”, „Већ давно”, „Зови ме телефоном”, „Плаве даљине”, „Тражиш” и друге.

Аутор је више од две стотине наслова различитих жанрова (џез, забавна и дечија музика, музика за филм, радио и ТВ драме, ТВ серије, музика у духу староградских песама) и приближно исто толико аранжерских и коауторских радова. Један је од зачетника и најпознатијих композитора џез музике на овим просторима.

После завршених студија запошљава се у Радио Београду и оснива „Ансамбл Мирка Шоуца”. Овај ансамбл је постојао пуних тридесет година и остварио неколико хиљада концерата у земљи и иностранству (Немачка, Швајцарска, Француска, Бугарска) и неколико стотина трајних снимака, од којих је највећи број остварен из области џез-музике.

Снимала се музика за радио-емисије које су емитоване више деценија, („Радио највеселији град”, „Весело вече”, „Студио шест вам пружа шансу”, „Ваших пет минута” …), затим музика за радио-драме, све телевизијске серије Лоле Ђукића, серије за децу („Децо, певајте са нама”...) 654 концерта под називом „Сусрети четвртком”, „Данас су наши гости”, дечији фестивали као у шоу-програми („Поклони се и почни”).

Ансамбл Мирка Шоуца се може се похвалити изузетним успехом и одличним критикама са Џез-фестивала у Бледу, чији су били редовни, дугогодишњи учесници. Многи наши најистакнутији џез-музичари су своја прва искуства и успехе стекли у ансамблу Мирка Шоуца: Лала Ковачев, Ђино Маљоковић (бубњеви), Чедомир Урошевић, Драгољуб Китић (гитара), Фрања Јенч, Никола Митровић Мимо (труба), Драган Давидовић Цаки, Миливоје Мића Марковић, Иван Швагер (саксофон), Звонимир Скерл (тромбон, вибрафон) и други. Прву џез-тему Шоуц је компоновао 1948. године (Контрасти). Од тада, његова музика се налази на репертоару џез-оркестра РТБ-a, Љубљанског и Загребачког џез-оркестра, као и разних других састава широм тадашње Југославије.

Компоновао је музику за филм Лоле Ђукића „Огледало грађанина покорног” и за све серије истог редитеља: почев од „Музеја воштаних фигура”, „Сачулаца”, „Уби или пољуби”, „Десет заповести” до „Лицем у наличје” и „Ћу, ћеш, ће”. Велики део свог стваралаштва Шоуц је посветио деци, дечијој музици, фестивалима, а имао је и огроман број добротворних концерата. Дириговао је више од сто представа у Позоришту на Теразијама, затим Ревијским оркестром РТБ-a, Забавним и Великим народним оркестром РТБ-a, чији је био диригент последњих десет година службе.

Овај познати Земунац је композитор, диригент, аранжер, пијаниста и солиста на џез-хармоници. Својим делима је стекао углед, популарност и обележио цео један период музичког живота бивше СФРЈ, од педесетих до деведесетих година двадесетог века. Шездесетих година прошлог века проглашен је за најбољег европског џез-хармоникаша, на такмичењу солиста радио-оркестара Европе у Минхену. Прија му то подсећање, додаје да су на његову музику највећи утицај имали Оскар Питерсон, Барни Кесел, Чарли Паркер, Стен Гец, Боб Брукмајер, Дизи Гилеспи, Џеј Џеј Џонсон...

− У свим ансамблима сам свирао клавир или хармонику. Кад год је у џез-оркестру гостовао Бојан Адамич, увек је инсистирао на томе да ја свирам клавир јер је знао да могу да одговорим и најтежим техничким задацима. Кратко бих простудирао ноте, десет минута, и онда рекао: „Може”. А кад кажем „може”, ту грешака више није могло да буде. Познато је да се ниједно снимање није због мене поновило. Сада понекад свирам кћерки Весни и унуци Катарини, која је такође кренула уметничким стопама – каже задовољно Шоуц, који је у РТВ Београд радио од 1961. до одласка у пензију 1991. године.

Прича о џез-музичару не би била комплетна без помињања признања, од мноштва ћемо издвојити награду за животно дело, Орден рада са златним венцем, Златни микрофон...

– Круна мог животног опуса је моја ћерка Весна Шоуц, професор на Факултету музичке уметности у Београду и диригент. Свестраност и лакоћу у раду је, без сумње наследила од оца – закључује легендарни музичар који је својим стваралаштвом обележио целу једну епоху.