Ривали о ривалству

 БОРИСЛАВ СТАНКОВИЋ: Вођени погрешним мотивом

„Ривалство Звезде и Партизана је од првог дана било на ивици и на оштрици ножа, али увек у спортским оквирима. Постоје велика ривалства широм света, од нашег комшилука у Грчкој и Турској, преко Италије и Шпаније до Бразила у којем су сусрети Ботафога и Флуминенеза више од игре. Ривалство Звезде и Партизана данас је специфично у тој мери што је одраз нашег менталитета и карактера који у супарништву није вођен мотивом да се буде бољи од ривала, него да се ривал унизи и згази. Звезди није циљ да буде боља од Партизана, већ да он буде гори и обрнуто. У низу негативности које из тога произилазе једна је и та што се не увиђа да без здраве конкуренције нема напретка.

Кад сам у Италију стигао као тренер, пре пола века, милански Симентал је био неприкосновен у кошарци, затим и Ињис из Варезеа са нашим Ацом Николићем. Онда је у једном тренутку власник Ињиса, познати индустријалац Борги, дошао до закључка да Ињису недостаје јака конкуренција. Зато је основао Ињис Суд, у Напуљу, ослабио је Ињис јер је тамо послао три одлична кошаркаша. И тако је настао још један јак клуб, сви су добили додатни мотив да напредују, лига је кренула напред. Поента је да не може нико да ојача ако нема јаку конкуренцију.

Сличан пример постоји и код нас. Црвена звезда је првих десет првенстава, од 1946. до 1955, освојила све титуле у Југославији. Тадашњи председник Кошаркашког савеза Југославије Данило Кнежевић рекао је, непосредно пошто је зрењанински Пролетер најзад склонио Звезду са трона: „Сад ћу да вас частим јер ово је почетак развитка југословенске кошарке”. Хтео је да каже да је добро то што смо добили још јаких клубова, што се убрзо испоставило као кључ успона наше кошарке на највеће могуће висине”

* Почасни генерални секретар Светске кошаркашке федерације, бивши играч и Звезде и Партизана, тренер сениора Партизана и јуниора Звезде

-----------------------------------------------------------

ВЛАДИСЛАВ ЛУЧИЋ: Опасна смејурија

„Ривалство између Звезде и Партизана је увек постојало. Рецимо, знам да никада пријатељска утакмица није одиграна између ова два клуба, што већ нешто говори, осим можда на једном турниру у Ваљеву. Неке ствари су изашле из својих оквира: кошаркашки тренер би требало да седи у оном свом „кавезу”, председник клуба да води политику клуба… А овде су се побркали лонци на велику штету кошарке. Од једног спорта који је био понос прави се смејурија, праве се кланови и пали свет жељан хлеба и игара. А што је теже до хлеба игре су све опасније…

Док сам играо кошарку, играчи Партизана увек су били добродошли код нас. Играли смо с њима карте, баскете, шах, чак смо и на турнеје водили њиховог капитена Радована Бату Радовића као појачање.

Онда није било пара. Играли смо због спорта. Данас се два брата убију због квадрата земље, а камоли због пар милиончића, а милиони се врте у спорту. Спорт не може без државе, али реакција новог премијера је потпуно очекивана, јер држава свакако има већих проблема. Мада ће све ово заједно нашкодити ионако посрнулом спорту.

У сваком клубу, посебно у унутрашњости, јављају се бурне реакције кад виде колико Звезда и Партизан у кошарци добијају новца. Међутим, без чачанског Борца и осталих традиционалних кошаркашких центара нема јаке кошарке.

Што се тиче политике… Увек је било по мало политике. Управу су увек чинили људи који су могли да помогну, само што је неупоредиво мање пара било у игри. Најбољи тренер је осамдесетих имао плату као директор школе. Играли смо за десет ћевапа, евентуално за нека средства за летовање, а данас са једном платом један играч живи лагодно две године.

Све ово што се догађа у последње време је веома ружно и неко то треба да заустави. Погађа ме све то тим пре што сам и са једнима и са другима освајао трофеје”.

* Једини тренер који је водио и мушке и женске тимове и Црвене звезде и Партизана

-----------------------------------------------------------

ЖАРКО ЗЕЧЕВИЋ: Чин самоубиства

„Док сам играо кошарку, било је другачије време. Дружили смо се међусобно, а са Звездом нас је раздвајала само танка жичана ограда на Калемегдану. Памтим из јуниорских дана и дружења са Звездиним играчима, са Сарјановићем, Вучинићем и другима, а с многима сам и данас пријатељ. Са Вучинићем сам заједно завршио каријеру у Поштару. Са звездашима другујем већ дуже од 40 година. Са Звездином легендом Владимиром Цветковићем сам се спријатељио док смо били кошаркаши, а после смо као професионалци у фудбалским клубовима,. Он у Звезди, ја у Партизану, наставили пријатељство које траје и данас.

Практично, ривалство Партизана и Црвене звезде траје од првог дана. Увек је било на високом, нивоу, увек смо и једни и други давали све за победу, све у спортским оквирима, свака утакмица била је жестока, прави мали ратови на терену… Међутим, ван терена је била изванредна атмосфера, велико пријатељство. Управе су увек имале мало веће амбиције, била је то ствар престижа, али све у спортским оквирима.

Ово што се данас догађа апсолутно нема везе са спортом. Дошло је до пада спортске етике. Међусобно оптуживање не води ничему, већ ствара још дубљу ерозију спортских вредности. Све ово иде на штету спорта и спортских достигнућа. Ако овако наставе и једни и други сами ће себе да убију.

Добро је што још постоји здрава атмосфера макар у мањим спортовима, на које није прешао вирус фудбала и кошарке који су све ово потпуно деградирали”.

* Некадашњи кошаркаш Партизана и генерални секретар ФК Партизан

-----------------------------------------------------------

РАДОВАН БАТА РАДОВИЋ: Били смо један табор

„Ривалство Звезде и Партизана сам доживљавао само кроз оно што се збивало на терену. Играш да победиш противника и то је све. После тога смо били пријатељи, дружили смо се најнормалније. Мене је Црвена звезда увек водила на турнеје по иностранству као појачање, а ја сам са задовољством играо за њу. Играо сам јако добро на тим њеним турнејама. Имао сам много другова у Звезди, а и данас се дружимо. Кад се сретнемо увек се изљубимо, такви су то односи. Иако смо играли у два клуба то је био један кошаркашки табор. Не прихватам образложење да је све данас другачије, да се све изопачило само због новца. Слажем се да се време променило, али не мирим се са овом ситуацијом. Иако није било пара, свега другог било је у изобиљу у наше време: другарства, солидарности, витештва, живели смо онолико колико смо могли и било нам је лепо. Гледали смо како да помогнемо једни другима. Ово данас ми смета много, много су ствари заоштрене, сасвим беспотребно, и питам се какве то везе има са спортом. Било би лепо када би главни актери могли да се договоре, али видимо да је то немогуће. Читава та атмосфера преноси се на улицу, на кафану, на породицу, јер сви то коментаришу. Хтели-не хтели, то је главна тема свих разговора и у мом друштву, чак и међу онима који нису из света спорта”.

* Некадашњи капитен и тренер кошаркаша Партизана

-----------------------------------------------------------

ДЕЈАН ТОМАШЕВИЋ: Не мрзимо никога

„Био сам велики звездаш и пре но што сам дошао у Црвену звезду. Памтим тренутке када сам прослављао њене титуле са навијачима на Калемегдану. После ми је било лепо док сам прослављао титуле с навијачима Партизана. И данас имам довољно љубави за оба клуба и радујем се њиховим успесима, поготово на европској сцени. На жалост, живимо у времену кад се деца уче томе да више мрзе друге него да воле своје. Витештво је деградирано до крајње мере. Сви заједно треба да се боримо за оно добро у спорту.

Моја порука за све гласи: не мрзимо никога! А за људе из медија: кад наиђете на нешто ружно, дајте му простор какав заслужује, а више се бавите лепим и позитивнима стварима”

* Један од потпредседника КС Србије, некадашњи кошаркаш Ц. звезде и Партизана