Rivali o rivalstvu

 BORISLAV STANKOVIĆ: Vođeni pogrešnim motivom

„Rivalstvo Zvezde i Partizana je od prvog dana bilo na ivici i na oštrici noža, ali uvek u sportskim okvirima. Postoje velika rivalstva širom sveta, od našeg komšiluka u Grčkoj i Turskoj, preko Italije i Španije do Brazila u kojem su susreti Botafoga i Flumineneza više od igre. Rivalstvo Zvezde i Partizana danas je specifično u toj meri što je odraz našeg mentaliteta i karaktera koji u suparništvu nije vođen motivom da se bude bolji od rivala, nego da se rival unizi i zgazi. Zvezdi nije cilj da bude bolja od Partizana, već da on bude gori i obrnuto. U nizu negativnosti koje iz toga proizilaze jedna je i ta što se ne uviđa da bez zdrave konkurencije nema napretka.

Kad sam u Italiju stigao kao trener, pre pola veka, milanski Simental je bio neprikosnoven u košarci, zatim i Injis iz Varezea sa našim Acom Nikolićem. Onda je u jednom trenutku vlasnik Injisa, poznati industrijalac Borgi, došao do zaključka da Injisu nedostaje jaka konkurencija. Zato je osnovao Injis Sud, u Napulju, oslabio je Injis jer je tamo poslao tri odlična košarkaša. I tako je nastao još jedan jak klub, svi su dobili dodatni motiv da napreduju, liga je krenula napred. Poenta je da ne može niko da ojača ako nema jaku konkurenciju.

Sličan primer postoji i kod nas. Crvena zvezda je prvih deset prvenstava, od 1946. do 1955, osvojila sve titule u Jugoslaviji. Tadašnji predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije Danilo Knežević rekao je, neposredno pošto je zrenjaninski Proleter najzad sklonio Zvezdu sa trona: „Sad ću da vas častim jer ovo je početak razvitka jugoslovenske košarke”. Hteo je da kaže da je dobro to što smo dobili još jakih klubova, što se ubrzo ispostavilo kao ključ uspona naše košarke na najveće moguće visine”

* Počasni generalni sekretar Svetske košarkaške federacije, bivši igrač i Zvezde i Partizana, trener seniora Partizana i juniora Zvezde

-----------------------------------------------------------

VLADISLAV LUČIĆ: Opasna smejurija

„Rivalstvo između Zvezde i Partizana je uvek postojalo. Recimo, znam da nikada prijateljska utakmica nije odigrana između ova dva kluba, što već nešto govori, osim možda na jednom turniru u Valjevu. Neke stvari su izašle iz svojih okvira: košarkaški trener bi trebalo da sedi u onom svom „kavezu”, predsednik kluba da vodi politiku kluba… A ovde su se pobrkali lonci na veliku štetu košarke. Od jednog sporta koji je bio ponos pravi se smejurija, prave se klanovi i pali svet željan hleba i igara. A što je teže do hleba igre su sve opasnije…

Dok sam igrao košarku, igrači Partizana uvek su bili dobrodošli kod nas. Igrali smo s njima karte, baskete, šah, čak smo i na turneje vodili njihovog kapitena Radovana Batu Radovića kao pojačanje.

Onda nije bilo para. Igrali smo zbog sporta. Danas se dva brata ubiju zbog kvadrata zemlje, a kamoli zbog par miliončića, a milioni se vrte u sportu. Sport ne može bez države, ali reakcija novog premijera je potpuno očekivana, jer država svakako ima većih problema. Mada će sve ovo zajedno naškoditi ionako posrnulom sportu.

U svakom klubu, posebno u unutrašnjosti, javljaju se burne reakcije kad vide koliko Zvezda i Partizan u košarci dobijaju novca. Međutim, bez čačanskog Borca i ostalih tradicionalnih košarkaških centara nema jake košarke.

Što se tiče politike… Uvek je bilo po malo politike. Upravu su uvek činili ljudi koji su mogli da pomognu, samo što je neuporedivo manje para bilo u igri. Najbolji trener je osamdesetih imao platu kao direktor škole. Igrali smo za deset ćevapa, eventualno za neka sredstva za letovanje, a danas sa jednom platom jedan igrač živi lagodno dve godine.

Sve ovo što se događa u poslednje vreme je veoma ružno i neko to treba da zaustavi. Pogađa me sve to tim pre što sam i sa jednima i sa drugima osvajao trofeje”.

* Jedini trener koji je vodio i muške i ženske timove i Crvene zvezde i Partizana

-----------------------------------------------------------

ŽARKO ZEČEVIĆ: Čin samoubistva

„Dok sam igrao košarku, bilo je drugačije vreme. Družili smo se međusobno, a sa Zvezdom nas je razdvajala samo tanka žičana ograda na Kalemegdanu. Pamtim iz juniorskih dana i druženja sa Zvezdinim igračima, sa Sarjanovićem, Vučinićem i drugima, a s mnogima sam i danas prijatelj. Sa Vučinićem sam zajedno završio karijeru u Poštaru. Sa zvezdašima drugujem već duže od 40 godina. Sa Zvezdinom legendom Vladimirom Cvetkovićem sam se sprijateljio dok smo bili košarkaši, a posle smo kao profesionalci u fudbalskim klubovima,. On u Zvezdi, ja u Partizanu, nastavili prijateljstvo koje traje i danas.

Praktično, rivalstvo Partizana i Crvene zvezde traje od prvog dana. Uvek je bilo na visokom, nivou, uvek smo i jedni i drugi davali sve za pobedu, sve u sportskim okvirima, svaka utakmica bila je žestoka, pravi mali ratovi na terenu… Međutim, van terena je bila izvanredna atmosfera, veliko prijateljstvo. Uprave su uvek imale malo veće ambicije, bila je to stvar prestiža, ali sve u sportskim okvirima.

Ovo što se danas događa apsolutno nema veze sa sportom. Došlo je do pada sportske etike. Međusobno optuživanje ne vodi ničemu, već stvara još dublju eroziju sportskih vrednosti. Sve ovo ide na štetu sporta i sportskih dostignuća. Ako ovako nastave i jedni i drugi sami će sebe da ubiju.

Dobro je što još postoji zdrava atmosfera makar u manjim sportovima, na koje nije prešao virus fudbala i košarke koji su sve ovo potpuno degradirali”.

* Nekadašnji košarkaš Partizana i generalni sekretar FK Partizan

-----------------------------------------------------------

RADOVAN BATA RADOVIĆ: Bili smo jedan tabor

„Rivalstvo Zvezde i Partizana sam doživljavao samo kroz ono što se zbivalo na terenu. Igraš da pobediš protivnika i to je sve. Posle toga smo bili prijatelji, družili smo se najnormalnije. Mene je Crvena zvezda uvek vodila na turneje po inostranstvu kao pojačanje, a ja sam sa zadovoljstvom igrao za nju. Igrao sam jako dobro na tim njenim turnejama. Imao sam mnogo drugova u Zvezdi, a i danas se družimo. Kad se sretnemo uvek se izljubimo, takvi su to odnosi. Iako smo igrali u dva kluba to je bio jedan košarkaški tabor. Ne prihvatam obrazloženje da je sve danas drugačije, da se sve izopačilo samo zbog novca. Slažem se da se vreme promenilo, ali ne mirim se sa ovom situacijom. Iako nije bilo para, svega drugog bilo je u izobilju u naše vreme: drugarstva, solidarnosti, viteštva, živeli smo onoliko koliko smo mogli i bilo nam je lepo. Gledali smo kako da pomognemo jedni drugima. Ovo danas mi smeta mnogo, mnogo su stvari zaoštrene, sasvim bespotrebno, i pitam se kakve to veze ima sa sportom. Bilo bi lepo kada bi glavni akteri mogli da se dogovore, ali vidimo da je to nemoguće. Čitava ta atmosfera prenosi se na ulicu, na kafanu, na porodicu, jer svi to komentarišu. Hteli-ne hteli, to je glavna tema svih razgovora i u mom društvu, čak i među onima koji nisu iz sveta sporta”.

* Nekadašnji kapiten i trener košarkaša Partizana

-----------------------------------------------------------

DEJAN TOMAŠEVIĆ: Ne mrzimo nikoga

„Bio sam veliki zvezdaš i pre no što sam došao u Crvenu zvezdu. Pamtim trenutke kada sam proslavljao njene titule sa navijačima na Kalemegdanu. Posle mi je bilo lepo dok sam proslavljao titule s navijačima Partizana. I danas imam dovoljno ljubavi za oba kluba i radujem se njihovim uspesima, pogotovo na evropskoj sceni. Na žalost, živimo u vremenu kad se deca uče tome da više mrze druge nego da vole svoje. Viteštvo je degradirano do krajnje mere. Svi zajedno treba da se borimo za ono dobro u sportu.

Moja poruka za sve glasi: ne mrzimo nikoga! A za ljude iz medija: kad naiđete na nešto ružno, dajte mu prostor kakav zaslužuje, a više se bavite lepim i pozitivnima stvarima”

* Jedan od potpredsednika KS Srbije, nekadašnji košarkaš C. zvezde i Partizana