Пред селом пророка пруга закочила

Кремна – Радовали су се житељи Кремана, села чувеног по пророцима Тарабићима, кад је пре три године од Шаргана кренула обнова овдашње уске пруге, у дужини од око 4,5 километара. Надали се Креманци њеном брзом завршетку и оживљавању овог села, као што се догодило комшијама у Мокрој Гори коју су уска пруга и музејска железница препородили.

И све је те 2011. године изгледало да ће пруга брзо стићи у центар Кремана. Захуктали су се радови од станице Шарган Витаси (до које из западног правца долази „шарганска осмица”) на источну страну, кроз пространо Креманско поље. И те железничке послове, као и оне мокрогорске, финансирале су „Железнице Србије”. Радници Сектора за грађевинске послове тог предузећа прво су чистили овај терен, па некадашњом трасом уски колосек постављали. Током те и 2012. године готово четири километра уске пруге је ка Кремнима постављено. Ваљало је, до потпуног завршетка подухвата, још само 400 метара колосека изградити и станицу Кремна, са два колосека и две скретнице, обновити.

А онда је у пословима наједном нешто закочило. Завршница никако да дође, мада се прича да је већи део потребног материјала (изузев ситног колосечног прибора) већ обезбеђен. Зато Креманци због тих 400 метара одавно чекају свечано отварање. Пророчки расположени, питају се и да их какве силе не ометају. Поставили су они као атракцију малу „ћирину” локомотиву поред магистрале у селу, да сведочи о дугој железничкој традицији, али узалуд им та „парњача” кад до ње пруга још не води.

Трагом овог застоја, покушали смо од надлежних да сазнамо зашто се, после ефикасног почетка, стало са обновом креманске пруге. Питали смо генералног директора „Железница Србије” Драгољуба Симоновића недавно у Мокрој Гори, приликом почетка овогодишње сезоне вожњи музејском железницом „Носталгија”, који је разлог што се не завршавају преостали ситни послови на краку пруге ка Кремнима. Он нам о том застоју није одређено одговорио, али је поменуо беспарицу у којој железница дели судбину државе, као и планове да се мокрогорска пруга повеже са Златибором, „барском пругом”. – Морамо, пошто нема пара, да почнемо сваке године да решавамо тачку по тачку, парче по парче – објаснио је Симоновић.

Управо најмање парче, уз незнатна улагања, недостаје Кремнима, али ваља се сетити тог села у мноштву послова на железници. А обновљена креманска пруга би, сви се слажу овде, живот значила. Пре свега као садржајан продужетак „шарганске осмице”, коју походе љубитељи музејских железница из целог света.

Поновни писак „ћире” усред Кремана посебно сањају стари кремански железничари, носталгијом везани за давна времена кад је тај воз овуда клопарао. Један од њих, пензионер Тихомир Ресимић, коме су 83 године а 37 је провео радећи на железници као пружни радник, скретничар и магационер, подсећа нас пред зградом некадашње железничке станице у Кремнима како је некад ово село уз пругу било развијеније. – Штета је што сада овај мали део пруге не завршавају. Нешто је закочило, али ми из села живимо у нади да ће ускоро воз стићи у центар Кремана. То би цео крај оживело, туризам би кренуо, млади остали на селу. Тешко им је сада да овде зараде који динар, али уз посете страних туриста пошло би набоље. Чуо би свет и за наше креманско пророчанство. Воз нам је велика шанса, а најбоље би било кад би уска пруга после тога одавде кренула даље ка Ужицу – казује стари железничар.

Б.Пејовић