Нешто између

Да ли знамо где припадамо? Од чега бежимо, чему тежимо? Или нам је увек било боље у прошлости, па је онда та светла прошлост, нестала, наравно услед некакве завере оних који нама не мисле добро. Како себе видимо у овом тренутку, а како у будућности? И да ли уопште гледамо у будућност, скрхани неправдом која нам је начињена?

Није лоше замислити се над тиме у време када нас, хтели ми то или не, чекају неке, ипак, судбоносне одлуке. Питања на које се не могу избећи одговори. А већ одавно траје баражна паљба против сваке помисли да српска привреда треба да буде капиталистичка. Од масовне повике против неолиберализма, што је у Србији синоним за капитализам, и „глобалне неолибералне диктатуре“, преко одбацивања тржишта рада као механизма ангажовања радне снаге („орвеловски свет неолибералног робовласништва“), све до позива да не смемо да прихватимо „погубни англосаксонски модел“. Сматрам да је све то легитимно, без обзира на то што је бесмислено, мада би било лепо да нам они који сервирају овакве продубљене анализе укажу и на то за шта се залажу: шта је то (њихова) алтернатива? Некада су бољшевици поштено рекли за шта се залажу (диктатура пролетаријата), па су то људи лепо и остварили.

Мислим да је проблем са Србијом у томе што у њу комунизам није дошао као у остале источноевропске земље – на совјетским тенковима. Нико у тим земљама није имао илузије о друштвеном систему који им је наметнут. Па су онда искористили штуцање совјетске империје да од ње побегну што даље. И у том погледу нису имали дилеме: за њих је будућност била капиталистичка привреда. Насупрот томе, штуцање совјетске империје у Србији је доживљено као потврда предности домаћег самоуправног система. А када се показало да је болест од које болује комунизам смртна, онда су почела доказивања да самоуправљање пати од лакше прехладе. Једна од економских узданица СПС-а (оног класичног, Милошевићевог) јасно је ставила до знања: „Ми смо транзицију обавили још шездесетих година“.

Илузије те врсте преживеле су до данашњег дана. Приватизација је највеће зло, спас је у јавном сектору и државној иницијативи, никако не треба да се „стеже каиш“, радници, овог пута организовани у синдикате, треба да управљају предузећима, а не њихови власници, а сва наша беда и сиротиња произлазе из корупције и пљачкашке српске пословне елите. Можда је то све тако, него, још једанпут, питање је шта треба урадити. Ништа, овог пута стиже одговор, нарочито од синдиката, запослених у јавном сектору и њима сличних. Све треба да остане исто, а нама треба да буде далеко боље. Не бива. Постоје неке узрочно-последичне везе. Богате земље су богате због тога што је у њима продуктивност рада висока, а не због тога што у њих улажу шеици и њима слични који су се обогатили без сопствене заслуге.

Житељима Србије је прилично јасно како желе да живе. Испитивање јавног мњења Канцеларије за европске интеграције показује да 30 одсто жели да живи у земљи као што је Швајцарска. Мислим да је мало ко од испитаника који је изабрао ту земљу помислио на тамошње економске слободе, укључујући слободе послодаваца, међу највишим у свету (за необавештене, веће су него у САД, то је ваљда земља англосаксонског модела), на то да се тамо синдикати не чују, да јавног сектора у привреди практично нема, већ се држава бави својим уобичајеним пословима одржавања правног поретка. Верујем да би „рејтинг“ Швајцарске знатно пао када би се њеним љубитељима предочиле све ове чињенице.

У условима наведене конфузије, посао је политичке елите, која се после ових избора свела на једног човека, да покрене земљу одређеним путем. Који је то пут, биће јасно веома брзо. Кључни критеријум биће реформа радног законодавства. Уколико се драстично реформише постојећи закон о раду, и то тако да се увећа флексибилност тржишта рада, да се олакша запошљавање и отпуштање, нарочито смањењем обавезе плаћања отпремнине, олакша запошљавање на одређено време, успостави могућност чврсте дисциплинске одговорности и укине проширено деловање колективних уговора, то ће бити добар показатељ да се Србија можда креће у правцу капиталистичке привреде. Све ово може да се уради веома брзо, у првих сто дана: предлози измене радног законодавства већ постоје, само треба да се спроведу, да се пошаље веродостојан сигнал куда се земља креће.

У супротном, остаје Србија негде између – између Истока и Запада, између прошлости и садашњости, без снаге да се одлучи куда треба да иде. Како се то завршило – погледајте у филму Срђана Карановића чији сам наслов позајмио.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду