„Пулицер” – још једна потврда за Сноудена

За извештавање на основу докумената добијених од Едварда Сноудена, „Вашингтон пост” и „Гардијан” у понедељак су овенчани највећом светском наградом за новинарство. Био је то тријумф медија који себе види као контролора власти и доказ да је амерички узбуњивач можда за своју владу „издајник” и „руски шпијун”, али да је за широку јавност сигурно борац за демократију.

Пулицерова награда за „Вашингтон пост” и „Гардијан” стигла је десет месеци после првог текста у „Гардијану” о томе да америчка Национална безбедносна агенција (НСА) масовно прислушкује телефонске разговоре и прати електронску комуникацију милиона Американаца, странаца па чак и лидера савезничких земаља.

Сноуден, који је радио као аналитичар у овој агенцији, преснимио је на своје компјутере огромну количину материјала који показују да НСА крши приватност својих и туђих грађана. Захваљујући његовим фајловима, текстове у „Гардијану” писали су новинари Глен Гринвалд и Ијан Мекаскил као и редитељка документарних филмова Лора Појтрес, док је у „Вашингтон посту” о овоме извештавао репортер Бартон Гелман.

Комитет Универзитета Колумбија, који додељује „Пулицера”, образложио је да уручује признање за „откриће распрострањеног тајног надгледања НСА и помоћ, путем агресивног извештавања, да се покрене дебата о односу између владе и јавности у погледу питања приватности и безбедности”.

Због сарадње узбуњивача и новинара, сазнало се да је под окриљем борбе против тероризма НСА захтевала од гиганата попут „Гугла”, „Јахуа” и „Фејсбука” да јој доставе преписку и податке клијената. У другим случајевима се сама, без знања компанија, прикључивала на њихове оптичке каблове и одатле црпла информације.

Као узбуњивач који је Америци и свету открио да „Велики брат” заиста види све, Сноуден се одмах нашао међу некадашњим службеницима САД од којих Вашингтон тражи да одговарају за шпијунажу. Његов случај је парадоксалан: морао је да бежи од америчких власти које желе да му суде за кривично дело, а управо је то његово дело довело до тога да Бела кућа наложи да се преиспита и промени рад НСА.

Председник Барак Обама наложио је да се надзор који врши НСА ограничи, Конгрес је предложио неколико закона који ограничавају агенцију, а Вашингтон је дао реч да више неће пресретати разговоре европских лидера. По мишљењу судије Ричарда Леона, програм „призма” је неуставан, а Обамина администрација није пред судом доказала да су ове методе НСА зауставиле било који терористички чин.

Осим у САД, Сноуден има много невоља и у иностранству. Чак се и немачка канцеларка Ангела Меркел, коју је НСА прислушкивала, успротивила идеји да се он из Русије путем видео-линка обрати немачким посланицима и каже шта зна о пресретању њених разговора. У Бундестагу је оформљен комитет који треба да испита овај случај, али чланови не могу да се договоре око тога да ли  Сноуден треба да буде сведок, због чега је председник комитета Клеменс Бинингер поднео оставку.

Најоданији амерички савезник и у овој афери је Британија, чија је тајна служба сарађивала са НСА у масовном надгледању комуникација. Даунинг стрит је вршио притисак и на новинара „Гардијана”, али и на главног уредника листа Алена Расбриџера да преда сав материјал и коначно натерао редакцију да уништи све дискове са Сноуденовом документацијом. Ломљење дискова у подруму ових новина било је поприлично смешно јер су фајлови раније пребачени на друге рачунаре, али нису нимало биле смешне претње репортерима укљученим у ову причу.

„Одлука (о овогодишњим Пулицеровим наградама) потврда је за све оне који верују да јавност има улогу у влади. Дужни смо храбрим новинарима који су радили у условима страшног застрашивања, укључујући присилно уништење новинарских материјала, непрописно коришћење закона о тероризму и многих других метода притисака да би зауставили оно што свет данас признаје као рад одлучујући за јавност”, саопштио је Сноуден.

Показало се да је Сноуден навукао бес најмоћнијих политичара, али и да је придобио јавност, пре свега новинаре, који подвлаче да без оваквих узбуњивача никада не бисмо знали колико владе крше наше право на приватност. Сноуден је на овом путу од неких непријатеља добијао посредне истомишљенике.

Сенаторка Дајен Фајнстајн, председница Обавештајног комитета Конгреса САД, истицала је да је прислушкивање и читање мејлова нужно да би се одбранила америчка безбедност и спречио тероризам, осуђујући Сноуденова открића. Међутим, она је недавно оптужила ЦИА да шпијунира чланове Обавештајног комитета и блокира њихову истрагу о улози агенције у мучењима у Гвантанаму. Дајен Фајнстајн је сада почела да упућује на нешто на шта Сноуден одавно упозорава: да су се обавештајци отргли контроли законодавне власти и да више не полажу рачун јавности.

----------------------------------------------------------------------

Шамар „Њујорк тајмсу”

Овогодишњи „Пулицер” осликава шта стручна и шира јавност мисле о случају „Сноуден”. Награђено је америчко издање једног британског листа, „Гардијана”, што није пракса. Са друге стране, кажњен је „Њујорк тајмс”, по многима најбоље новине на свету, који ове године није добио ниједно новинарско признање (изузев за фотографију). Био је то „шамар” листу са Менхетна који није био укључен у објављивање докумената на основу „процурелих” података. Сноуден није желео да се обрати „Њујорк тајмсу” јер су ове новине пре неколико година задржавале причу свог новинара Џејмса Рајзена о прислушкивању које се за време председника Џорџа Буша одигравало без судског налога. „Њујорк тајмс” је годину дана држао написан текст на захтев Беле куће, али је ипак, после годину дана чекања, штампао Рајзенов чланак који је после тога награђен „Пулицером”.