Тесла и друге фантазије

Београд је те 1919. године био светска престоница науке и просвећености, захваљујући Николи Тесли који је прихватио позив српског краља Стевана Синђелића Трећег, и у главном граду Србије засновао своју научну и индустријску империју под фирмом „Лабораторије Тесла”. Над Калемегданом су лебдели дирижабли, Дунавом и Савом су пловиле луксузне лађе, булевари су бљештали под светлом најславнијег Теслиног проналаска, а млада, лепа и опасна Анка Цукић, ученица славне Мате Хари и Аписово „тајно оружје”, ангажована је да спречи атентат на Макса Планка који је дошао у посету Тесли.

Ако је читаоца збунио овај увод, није у томе усамљен. Управо је путовање у једну овакву другачију, неостварену, али у некаквим различитим околностима сасвим могућу (славну) српску прошлост, донело популарност писцу, преводиоцу, стрип сценаристи и издавачу Горану Скробоњи. Романом „Сва Теслина деца”, који је објављен након великог успеха „Човека који је убио Теслу” (мада му хронолошки претходи) говори о нашој земљи каква је могла бити у неком паралелном универзуму. Трећи и завршни део ове „алтернативне историје” биће књига „Теслино завештање”.

− Знам почетак и крај, а средину још истражујем. Појма немам шта и ко ће се од ликова (још) ту све наћи, али се надам да ће илустратори последњег дела трилогије поново бити моји драги пријатељи и сарадници Игор Кордеј, загребачки стрип аутор, и Растко Ћирић, професор на Факултету примењених уметности у Београду. Са њима планирам сарадњу на још неким пројектима, али о том потом – каже Скробоња.

Страва, ужас и алтернативна стварност

Писац који је своју трилогију о „теславерзуму” засновао на чудесном проналаску генијалног научника – кретању кроз неколико упоредних стварности, у овој нашој стварности је своје књижевно име градио на „страви и ужасу”. Уз роман „Накот” објавио је и збирке прича тог жанра „Од шапата до вриска”, „Шилом у чело” и „Тихи градови”.

– Тачно је да су књижевни (али и филмски) жанрови који су ме највише привлачили од ране младости били управо научна фантастика и страва и ужас. Многи теоретичари се споре око тога шта се ту заиста може назвати жанром а шта не, али мислим да они, заједно са изузетно популарном епском фантастиком, представљају три основне гране фантастике, гране које се потом кроз многобројне поджанрове (алтернативна историја, киберпанк, приче о духовима, стимпанк, спејс опера, слешер, натприродни трилер) преплићу и стварају раскошну крошњу данашњег жанровског стваралаштва – тумачи Скробоња.

У најуспелијим делима савремене књижевности, каже писац, прелази из једног од „старих” жанрова у други неосетни и неприметни, па су теоретичари све више приморани да мултижанровска дела без обзира на медиј (књига, филм, стрип, рачунарска игра) дефинишу као „слипстрим”, користећи израз који је за то сковао Брус Стерлинг, један од зачетника киберпанка (узгред, српски зет, каже наш саговорник).

Почео је да пише са 23 године. Прву СФ причу објавио је у култном југословенском часопису за научну фантастику „Сиријус”, кад му је било 25, досад је освојио шест или седам награда „Лазар Комарчић” за најбољи СФ роман, најбољу новелу и најбољи преводилачки рад. Како и када се „заразио” фантастиком?

– Једна од првих „правих” књига које сам прочитао било је скраћено издање Вернових „20.000 миља под морем”. Крај шездесетих и почетак седамдесетих година прошлог века био је изузетно занимљив и плодан период за научну фантастику и хорор. У биоскопима су доминирали холивудски филмови, али и јапански серијали о Годзили или британски хорори о Дракули из „Хамер” студија. Често сам био у прилици да са родитељима одгледам актуелне хитове попут „Бала вампира”  Поланског, „Проклетства црвене вештице” са Џоном Вејном или Пекинпоове „Дивље хорде” – набраја Скробоња.

Телевизија је била све присутнија у домовима и серије као што су „Изгубљени у свемиру” и први циклус „Звезданих стаза”. Изобиље књижевних и стрип-издања из тог периода не треба ни помињати, додаје писац. А онда је дошао Брус Ли и за њим талас хонгконшких, јапанских и холивудских борилачких филмова и стрипова који су тај тренд пратили.

− Сви ти утицаји као да су ме полако припремали за тектонске поремећаје које ће жанру донети позне седамдесете и ране осамдесете године прошлог века – вели наш саговорник.

А како је дошао на идеју о „алтернативној Србији”? Да ли је пожелео да одлута још даље у прошлост, рецимо, у време цара Душана или у доба процвата Винчанске цивилизације?

− О Винчанској цивилизацији би било занимљиво писати; што се Душана и наше царске прошлости тиче, имамо ту већ много вредних историографских и прозних дела, тако да ми тај период није толико изазован. У романима о Тесли писао сам о епохи друге деценије двадесетог века, која обилује инспиративним историјским личностима, на пољу науке и политике, уметности. Желео сам да дочарам читаоцу слику Србије каква је могла бити да је Тесла живео и радио у њој, у свету у којем није било Првог светског рата. Ова моја два романа омогућују читаоцима да на јави мало сањаре о историји какву нисмо имали, а какву можда заслужујемо – сматра писац.

Правник који то никад није био

И његов сопствени животни пут, у неку руку, представља прелазак из једног у други „рукавац историје”, из једне у другу могућу професију.

− Желео сам да студирам журналистику, али ме је од те замисли одговорио један стари породични пријатељ; и данас се сећам речи којима ме је убедио да упишем права, науку која ће ми омогућити много шири избор будуће професије: „Као правник можеш да будеш и новинар, ако баш то хоћеш, али и управник Ташмајданског базена, кад увидиш да од новинарства ’леба нема.” И тако сам дипломирао на Правном факултету у Београду. Неко време желео сам да се бавим адвокатуром, али сам стицајем околности доспео у спољну трговину. Правосуђем се никад нисам бавио, нити положио правосудни испит због чега жалим, али јесам свакодневно примењивао знања из привредног и облигационог права. И све то време сам читао, писао и преводио – наводи Скробоња.

Његови су преводи с енглеског и дела најпознатијих бардова светске фантастике и хорора, попут Стивена Кинга, Клајва Баркера, Дена Симонса, Ијана Мекдоналда, Џејмса Херберта… Да ли је неке од њих и лично упознао?

− Негде још чувам „аутограм” Стивена Кинга, заправо његов потпис на уговору о објављивању романа „То”, који сам као издавач и преводилац понудио читаоцима тада још постојеће Југославије почетком деведесетих. Жао ми је што нисам био у прилици да се са Кингом упознам и поразговарам. Од побројаних писаца који су, сваки на свој начин, веома утицали на мој рад, једно време сам се преко интернета дописивао са Симонсом, да бисмо се онда занавек посвађали у време НАТО агресије на Србију. Покушао је да ме убеди како је за мене и моје „много добро то што нас бомбардују”, а ја то никако нисам могао да прихватим, па су пале и тешке речи... Мислим да је та наша преписка објављена у неком од бројева „Емиторa”, званичног гласила Друштва љубитеља фантастике „Лазар Комарчић” – каже некадашњи председник овог друштва.

Ијан Мекдоналд, човек чија га проза, како каже Скробоња, непрекидно изнова очарава, био је гост Горанове издавачке куће 2010. године.

− Писци су веома срдачни и једноставни људи и увек је забавно разговарати са њима о прози кроз коју сте их упознали. Последњи пример за то је мој крајње случајан или, ако прихватимо то да ништа у животу није случајно, онда макар непланиран сусрет у Истри са британским писцем Гленом Данканом чија сам три романа о последњем вукодлаку превео. Кад сам чуо да испија пиће у оближњем кафићу, пришао сам му и рекао: „Здраво, ја сам твој преводилац на српски” − сећа се наш саговорник.

Како нам је поверио, у његовој издавачкој кући посвећеној превасходно слипстрим и хорор књижевности, највише времена посвећује управо уређивању и превођењу књига аутора као што су Ијан Мекдоналд или Курт Вонегат. Пре неколико дана је довршио превод Селинџерове биографије коју су приредили Дејвид Шилдс и Шејн Салерно и она ће ускоро бити у рукама читалаца. Како је превођење дуготрајан и мукотрпан посао, због тога нужно трпи писање, признаје, али кад се појави права идеја, некако се створе и услови да се напише која нова прича или роман.

Између превођења, писања, издаваштва и јавних представљања сопствених и туђих романа, Горан највише времена посвећује својој стрпљивој и вредној супрузи и двема паметним и успешним ћеркама, студенткињама. Ту су, наравно, и дугогодишњи пријатељи и сарадници, попут Бобана Кнежевића, писца и издавача, који је први објавио његову причу „Роузвил” и подстицао га да се бави самосталним издаваштвом.

− Нас двојица смо много сарађивали у неколико протеклих деценија. Растко Ћирић и ја спријатељили смо се на једном путовању и заједно измаштали „изгубљене” песме „Битлса”, a Дражен Ковачевић је био Растков студент који је, на његов предлог, у стрип преточио моју новелу „Точак”, па смо потом заједно освојили тим стрипом награду велике француске издавачке куће. Моја супруга Драгана, како то често бива, није нарочито заинтересована за исте жанрове као ја, и чини се да је задужена за то да ме редовно подсећа на стварност у тренуцима кад се превише занесем – искрено ће Скробоња.

Није лако бити заљубљеник у стрип и одушевљавати се научном фантастиком и хорором са управо навршене 52 године, баш као некад са 12. Али њему то, некако, успева, на радост читалаца свих генерација.

--------------------------------------------------------------

Чекајући ванземаљце

Неизбежно питање за писца СФ-а: да ли верује у постојање (интелигентног) живота још негде у свемиру и у могућност да се наша цивилизација са њим сретне? Какав би могао бити исход тог сусрета?

− Карл Саган је у књизи и телевизијској серији „Космос” (чији наставак управо пратимо на каналу „Националне географије”), статистичким методом доказао да наша цивилизација не може бити једина у васколиком свемиру. Данас смо сведоци извештаја о томе да научници у овом или оном кутку васионе проналазе планете сличне нашој, по величини и климатским условима који на њима владају, условима погодним за развој живота... Зато верујем да живот постоји и другде у васиони. И наравно да бих волео да задовољим ту вечну радозналост и упознам ванземаљце – у многим земљама света се сада људи (углавном разочарани стањем у којем се човечанство налази) сасвим озбиљно пријављују за одлазак на Марс, где би учествовали у његовој колонизацији, премда знају да им са тог пута не би било повратка. Мислим да је људска жеђ за новим сазнањима бескрајна и да ће човечанство заиста искористити прилику да се прошири на друге светове чим то технологија буде омогућила. Лично, ја бих радије (као Ричард Драјфус у Спилберговим „Блиским сусретима треће врсте”) ванземаљце дочекао овде, а млађима препустио пустоловине свемирских путовања – признаје Горан Скробоња.

--------------------------------------------------------------

Прошлост или будућност?

Уколико би наш саговорник могао да бира путовање у прошлост, у будућност или у неки паралелни свемир, за шта би се определио? Кога би волео да тамо упозна? Ево шта Горан каже:

– Кад бих, као Никодије Марић, јунак из мојих књига, био у могућности да коришћењем такозваних просторно-временских црвоточина шетам из света у свет, из времена у време, волео бих да присуствујем неким кључним догађајима који су одредили овакав развој наше цивилизације, па и да упознам неке од тих историјских горостаса. Наравно, један од првих на мојој листи био би управо Никола Тесла.