Са оне стране нормалности

Видео-запис у коме средовечни мушкарац силује пса луталицу на дивљој плажи Бећарац у Новом саду обишао је друштвене мреже,а слике су освануле и у неким дневним новинама. За др Зорана Ђурића, неуропсихијатра са Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић”, нема дилеме да су и особа која силује пса и особа која видео-камером снима овај догађај – са оне стране дефиниције нормалности.

– Силовање животиње је девијација сексуалног нагона и та особа можда и може да се лечи, али онај ко то снима и поставља га на друштвене мреже не ради то из интереса, већ због психопатологије. Наиме, код нормалних особа нормална реакција на злостављање човека или животиње јесте помоћ незаштићеном бићу а не снимање тог чина – каже др Ђурић.

На неки начин, то би се могло поредити са инцидентом у градском аутобусу када се често нађу они који ће пре да сниме тучу путника мобилним телефоном, него што ће покушати да их раздвоје. Америчка јавност је, подсећања ради, пре пар месеци била скандализована фотографијом човека који пада под метро, оптужујући аутора ове фотографије да му је било важније да направи ексклузивну фотографију него да покуша да спаси живот том човеку.

Др Зоран Илић, психијатар и психотерапеут, примећује да су социјалне мреже произвеле феномен гласника, то јест особе које сматрају да је ствар престижа да прве пренесу неку ружну вест.

– Онај ко снима сексуалне перверзије зна да ће тај снимак обићи друштвене мреже и на тај начин задовољава своју потребу за егзибиционизмом – каже наш саговорник.

Он додаје да је вест о силованом псу скренула већу пажњу јавности од бројних лепих догађаја који су се десили у истом дану и констатује да је наш мозак еволуирао у правцу селективне перцепције негативних, ружних и упозоравајућих вести. Др Илић наводи резултате истраживања Џона Касиопија са Универзитета у Охају, који је испитаницима показивао негативне слике (мртве мачке и исечена лица), позитивне фотографије (пица и ферари) и неутралне фотографије (фен за косу) да би доказао да наш мозак много снажније реагује на негативне него на позитивне стимулусе – што има своје еволутивно оправдање – припрема нас на опасност и доводи нас у ситуацију да имамо контролу над ситуацијом.

– Ми се „лепимо” за негативне вести – пре ћемо прочитати вест да је неко силовао пса, него да су млади математичари донели медаље са међународне олимпијаде знања. Пажљиви аналитичари медијских садржаја израчунали су да на једну лепу вест „долази” 17 ружних и неретко се стиче утисак да се медији утркују у продукцији лоших вести. Последицу тога је чињеница да смо склонији да се плашимо него да будемо срећни. Нажалост, људи који живе у метрополама, вероватноћа да ће се заиста десити нешто ружно расте геометријском прогресијом – у местима са мање становника има и мање екстрема – закључује др Илић.

К. Ђорђевић