Транспарентно – од начела до стварности

Сви наши медији недавно су пренели вест о повратку у земљу и добровољној предаји нашим правосудним органима некадашњег директора, код нас некада највећег трговинског ланца – „Це-маркета”. Та вест неминовно асоцира на једну другу, сличну, али старију.

Ону о – „24 приватизације” која је, у медијима „експлодирала” поткрај 2012. године а за коју је непосредан повод била Резолуција Европског парламента којом су власти у Србији „позване да провере контроверзне приватизације и продаје 24 предузећа...” Јер, „Це-маркет” се на фамозној листи „двадесетчетворице” налази на високом четвртом месту.

На „европски позив” наша држава је реаговала на очекиван начин. Уследиле су вести о томе да „300 полицијских инспектора из 12 градова Србије проверава обимну документацију Савета за борбу против корупције о 24 приватизације” и слично, а потом и о привођењу неких од актера, саслушању, покретању поступака... Вести које, с разлогом, у јавности буде наду да ће неки од поменутих случајева добити и жељени, праведан епилог.

Делећи, наравно, с већином грађана те наде, мислим да је нужно подсетити и на нешто, не само у вези са фамозне „24 приватизације”, већ генерално у борби против корупције, не мање важно. Као повереник за информације од јавног значаја био сам „сведок” напора које су, сада нажалост покојна Верица Бараћ, и владин Савет за борбу против корупције којим је она председавала, улагали ради формирања досијеа о којима је реч.

И сведок, и више од тога, будући да су до великог броја докумената, и савет и неки други жалиоци, (у бар 15 од поменута 24 случаја) долазили тако што су морали да се жале поверенику за информације. Информације су добијали тек након интервенције или налога повереника, у неким случајевима ни тада.

Чињеница да је у вези са „24 случаја” али и дугим низом других, Савет за борбу против корупције морао поднети поверенику скоро 100 жалби, сама по себи говори довољно, чак и превише. А ситуацију у којој је Савет за борбу против корупције, тело које је формирала Влада Србије, у енормном броју случајева био суочен с проблемима у приступу информацијама од (анти)корупцијског значаја, и то информацијама које су у поседу субјеката који су такође „под контролом” владе, могуће је оценити само као парадоксалну.

Парадокс, наравно, ставља под знак питања стварну спремност за борбу против корупције сваке власти (у међувремену се променило неколико влада) која је ту ситуацију дозвољавала.

У том контексту било је охрабрујуће када је Народна скупштина Републике Србије половином прошле године усвајајући нову Националну стратегију за борбу против корупције, „загарантовала отвореност у процесу доношења и спровођења одлука као и омогућавање приступа информацијама у складу са законом”, а начело јавности и формално подигла на ранг једног од шест фундаменталних антикорупцијских начела. Нажалост, с тим у вези, поновно сам „сведок” нечег нимало пријатног.

Подаци о броју жалби поднетих поверенику за информације показују да их је у прва три месеца ове године више у односу на исти период 2013. за чак 34 одсто. Током прва три месеца (као и у претходне три године) надлежно министарство није покренуло ниједан прекршајни поступак против прекршилаца Закона о слободном приступу информацијама, иако их је било и те како много.

Коначно, од значаја који сасвим сигурно није само симболичан, јесте и податак да су у та три месеца поновно почеле да стижу и жалбе Савета за борбу против корупције.

Шта ти подаци говоре о „остваривању” стратешки прокламованог начела транспарентности? Зар без обзира на то да ли је „објашњење” да неки не разумеју антикорупцијски значај транспарентности или обрнуто, управо то што га и те како добро разумеју, то није разлог за забринутост? И зар није нешто што се, ако се жели успех у борби против корупције, нужно мора променити?

Повереник за информације