Опраштање

У речима опрост и отпуст, корени прост и пуст, имају значење ослобађања од нечега што је оптерећивало, везивало. Опраштамо некоме ко нам се замерио, ко се о нас огрешио, због кога смо трпели. Опраштајући ослобађамо се од замерке која нас је мучила.

Како замерање садржи клицу потенцијалног сукоба којим би се „изравнали рачуни”, опраштање отклања ову могућност и „лечи” међуљудски однос. Опраштање „лечи” и особу зато што је ослобађа емоције која је била повезана са датом ситуацијом из прошлости. Отписујући дати „незавршени посао” из прошлости, особа налази мир и добија више менталне енергије да се бави садашњошћу и будућношћу.

Најлакше је опростити ономеко призна властиту грешку и покаже кајање. Није тешко опростити ни онима који не сматрају да су погрешили, али који показују да им је жао што смо ми због њиховог поступка имали непријатности и лоше се осећали. У оба случаја други нам показује да према нама има пријатељски однос, позивајући нас да му узвратимо пријатељским односом.

Најтеже је опростити – а некада се питамо и да ли треба – онима који према нама показују непријатељски однос било тиме што им није важно како се осећамо илитиме што су желели да се ми лоше осећамо. Непријатељство једне стране позива другу страну да узврати истом мером: да гаји замерање и да ишчекује прави тренутак за освету или казну. Опраштање у овом случају неће поправити међуљудски однос, али може донети душевни мир.

Иако то не намеравамо, повремено и ми радимо ствари које нису у реду. Некада тек накнадно схватимо да смо погрешили. Некада у унутрашњем конфликту подлегнемо искушењу. Зато и ми треба да од других тражимо да нам опросте. Да би нама неко опростио потребно је да тој особи покажемо да са њом саосећамо и да нисмо имали намеру да се она лоше осећа. Ако смо погрешили, грешку треба да признамо. Ако је настала нека штета, треба да је надокнадимо ако је то могуће.

Као што опраштамо другима и тражимо да други опросте нама, тако некада морамо и сами себи да опростимо. Било шта да смо урадили, у односу према себи не постоји неопростиво. Сваки добар човек може да донесе погрешну одлуку и да лоше поступи. Себи је најлакше опростити када схватајући да смо погрешили, из тога научимо шта више никада нећемо чинити, а шта ћемо чинити уместо тога. Само добар човек има осећање кривице јер му оно помаже да одбаци лоша понашања и да постане особа која се боље понаша.

Да бисмо опростили себи некада је потребно да тражимо опрост и од других. То нам помаже да се добро осећамо, да „завршимо посао”, чак и онда када други одбијају да нам дају опрост. Свако има право да да опрост, али и да настави да замера.