Opraštanje

U rečima oprost i otpust, koreni prost i pust, imaju značenje oslobađanja od nečega što je opterećivalo, vezivalo. Opraštamo nekome ko nam se zamerio, ko se o nas ogrešio, zbog koga smo trpeli. Opraštajući oslobađamo se od zamerke koja nas je mučila.

Kako zameranje sadrži klicu potencijalnog sukoba kojim bi se „izravnali računi”, opraštanje otklanja ovu mogućnost i „leči” međuljudski odnos. Opraštanje „leči” i osobu zato što je oslobađa emocije koja je bila povezana sa datom situacijom iz prošlosti. Otpisujući dati „nezavršeni posao” iz prošlosti, osoba nalazi mir i dobija više mentalne energije da se bavi sadašnjošću i budućnošću.

Najlakše je oprostiti onomeko prizna vlastitu grešku i pokaže kajanje. Nije teško oprostiti ni onima koji ne smatraju da su pogrešili, ali koji pokazuju da im je žao što smo mi zbog njihovog postupka imali neprijatnosti i loše se osećali. U oba slučaja drugi nam pokazuje da prema nama ima prijateljski odnos, pozivajući nas da mu uzvratimo prijateljskim odnosom.

Najteže je oprostiti – a nekada se pitamo i da li treba – onima koji prema nama pokazuju neprijateljski odnos bilo time što im nije važno kako se osećamo ilitime što su želeli da se mi loše osećamo. Neprijateljstvo jedne strane poziva drugu stranu da uzvrati istom merom: da gaji zameranje i da iščekuje pravi trenutak za osvetu ili kaznu. Opraštanje u ovom slučaju neće popraviti međuljudski odnos, ali može doneti duševni mir.

Iako to ne nameravamo, povremeno i mi radimo stvari koje nisu u redu. Nekada tek naknadno shvatimo da smo pogrešili. Nekada u unutrašnjem konfliktu podlegnemo iskušenju. Zato i mi treba da od drugih tražimo da nam oproste. Da bi nama neko oprostio potrebno je da toj osobi pokažemo da sa njom saosećamo i da nismo imali nameru da se ona loše oseća. Ako smo pogrešili, grešku treba da priznamo. Ako je nastala neka šteta, treba da je nadoknadimo ako je to moguće.

Kao što opraštamo drugima i tražimo da drugi oproste nama, tako nekada moramo i sami sebi da oprostimo. Bilo šta da smo uradili, u odnosu prema sebi ne postoji neoprostivo. Svaki dobar čovek može da donese pogrešnu odluku i da loše postupi. Sebi je najlakše oprostiti kada shvatajući da smo pogrešili, iz toga naučimo šta više nikada nećemo činiti, a šta ćemo činiti umesto toga. Samo dobar čovek ima osećanje krivice jer mu ono pomaže da odbaci loša ponašanja i da postane osoba koja se bolje ponaša.

Da bismo oprostili sebi nekada je potrebno da tražimo oprost i od drugih. To nam pomaže da se dobro osećamo, da „završimo posao”, čak i onda kada drugi odbijaju da nam daju oprost. Svako ima pravo da da oprost, ali i da nastavi da zamera.