Васкрс као тријумф над смрћу

Празник над празницима, који симболише васкрснуће али и заједништво, најчешће се слави у кругу породице. Од раних јутарњих часова на сам дан Васкрса поздравља се традиционалним „Христос воскресе” и отпоздравља „Ваистину воскресе!” Код католика је уобичајен поздрав „Сретан Ускрс”, објашњава за „Политику” етнолог др Весна Марјановић из Етнографског музеја у Београду.

– Народни обичаји данас су сведени на симболичне радње а празнично понашање резервисано је за последња три дана – Велики петак, Велику суботу и сам Ускрс. Обично се уз прво јело на празник домаћини омрсе куваном шунком и јајима а потом следи ручак, који је данас богатији него у прошлости – објашњава Весна Марјановић.

У прошлости је прослављање Васкрса било повезано с веровањима у снагу природе, буђење вегетације, а природи се помагало магијско-религијским радњама. Међутим, у последњих пола века људи не верују у потребу помоћи природи нити у моћ магије, већ се постепено народно славље прилагођавало времену у којем живимо.

– На Ускрс, пре сванућа, домаћице су месиле ускршњи колач у који су стављале три црвена јајета. Овакав обичај карактеристичан је за јужни Банат и источну Србију. У народној обредној пракси било је уобичајено да се сваки члан домаћинства, нарочито деца, рано ујутру умију водом у којој је црвено јаје и веровало се да је то добро ради здравља. Данас се то не практикује. Укућани одлазе на јутрење у цркву по нафору, причешће. Хришћанском обреду причешћа претходили су, како се понегде сећају, обреди такозваног народног причешћа у природи – код леске или глоговог дрвета – објашњава Весна Марјановић.

Нема велике разлике у обележавању Васкрса на селу и у граду, осим што је у граду већа празнична понуда у продавницама и на улицама. На дан празника градови су обично пуни људи у шетњи, док су на селу породице углавном код куће, на окупу, истиче наша саговорница.

– Симбол ускршњег празника је бојено јаје. Црква је прихватила фарбање јаја тек од 12. века, а на простору данашње Србије шарена јаја помињу се у 16. веку. Пракса украшавања јаја за Ускрс, код свих хришћанских народа, па и код Срба, развила се до савршенства. Посебан значај у народу има црвено јаје које се назива чуваркућа, чувар, перашка, страшник. Оно се чува, често поред иконе крсне славе, све до наредног Ускрса. Осталим јајима се на празник туца. Верује се да пуцање коре на јајету симболизује Христово ускрснуће али и буђење природе. И у српској народној религији јаје је третирано као симбол и извор живота, придавана му је нарочита улога у многим магијско-религијским радњама. Посебну улогу јаје је поседовало у радњама и обичајима у вези с мртвима и загробним животом. Многи су веровали да јаје утиче на плодност, па су некада у прву бразду приликом орања и у жито и лан приликом сејања стављали јаје – каже етнолог Весна Марјановић.

Фарбање јаја је народни обичај, а кроз тај чин симболише се скривени живот из кога се рађа нови. Христов живот био је скривен у гробу у којем је био рукоположен па је васкрсао у њему, подсећа презвитер мр Александар Ђаковац, асистент на Православном богословском факултету.

– Христово васкрсење симболично означава и наше будуће васкрсење, односно коначну победу над смрћу. У томе и јесте смисао и величина празника над празницима – Васкрса, јер он решава човеков највећи проблем – проблем смрти. Припреме за празновање Васкрса су дуготрајне, кроз седам недеља поста, односно четрдесетодневни пост и страдалну седмицу, припремамо се за тај догађај. Пост се држи кроз исхрану али и духовно, а за Васкрс се припремамо и учешћем у богослужењима. Два пута седмично одржавају се литургије на којима верници могу да се причесте – каже Ђаковац.

Дани велике или страдалне седмице, која претходни највећем хришћанском празнику Васкрсу, нарочито се обележавају у цркви: Велики четвртак, када је Господ обавио тајну вечеру, и Велики петак – дан распећа, обележени су многим службама у црквама које би требало да посећују верници, а све је то припрема за Васкршњу литургију.

– Сходно обичајима, негде се служе две Васкршње литургије, у поноћ и у јутарњим часовима, а у појединим местима само једна. Васкршња литургија требало би да се држи у зору, тачније око четири или пет часова ујутру, а у то време многи не могу да дођу у цркву, па се због тога она помера – истиче Ђаковац.

Седмонедељни пост завршава се на сам дан Васкрса и тог дана трпеза је празнична. Ручак тог дана може да буде и скроман, битно је да се породица тада окупи јер заједничко обедовање учвршћује заједницу. И сам Христос, када је с нама установио заједницу, то је урадио кроз хлеб и вино, односно обед, подсећа наш саговорник.

– Важно је да се овај празник обележи у кругу породице, али и да се, славећи Васкрс, сетимо и оних који немају, па да према својим могућностима приложимо за њих – каже Ђаковац.

Дејана Ивановић