Стваралачки хедонизам

У стваралачком луку дугом четири деценије Велимир Вукићевић (1950) негује креативне идеале испољене у живом идејном концепту, захтевној техници и технологији медија керамике, стварању богатства форми. Ван сваке сумње, његов рад релативизује многе конвенционалне идеје о (примењеној) визуелној уметности засноване на лавиринту предрасуда и категоризацији области керамопластике и/или керамосликарства. Наиме, флексибилност медија и његових пропустљивих баријера у визуелним уметностима отворили су питања о моћи уметничке керамике и померању њених граница. Јер у пракси је потврђено да су посебни једино материјал и путеви експресије.

Поред класичног академског образовања, Велимир Вукићевић је сазревао и у деликатној борби за сопствени стваралачки простор која се одвијала између оца и сина, старијег и млађег Вукићевића.

Данас само Велимир Вукићевић, личност снажног стваралачког персоналитета која трага за савршенством ликовног проседеа у којем декорација постаје и знак и цртеж, оно што јесте по себи, материјал који наводи блискост са мануелном и занатском поетизацијом.

„Све што радим форма је по којој бих сликао”, ова изјава појашњава Вукићевићев поетски дискурс и генезу његових експеримената и визија у сугестивно осликаним порцеланским формама. Геометријска декорација симетрично-асиметричних објеката уникатне керамике (који асоцирају и на посудне форме – тањир, кутију, шољу) повезује заједнички ликовни проблем – разбијање и/или отварање простора и улажење у тајну његове дубине. Може се рећи и да је романтично геометризована форма део потребе овог аутора да дух хладног и рационалног устукне пред мекотом и сензуалношћу илузионистичког цртежа. Исто тако, декорација немирне и богате геометријске структуре, бојени пасажи са белинама, део су концепта Вукићевићевог алхемичарског покуса обојеног нијансама однеговане естетике и креативног хедонизма својственог страсној личности. У обнављању и променама првобитног облика, звезданог белега нове форме, синергија ватре и боје разгрева нова ликовна решења и магију дискретних унутрашњих сензација његових радова. Ови радови су и фрагменти својеврсних дневничких бележака чија сугестивна типологија и фасцинантна тематизација разгранавају визуелни садржај. „Опис његовог дела могао би се сажети у неколико речи: суптилност, илузионизам, белина, (не)позната форма, асоцијативност…” кључне су речи које фундирају принципе стваралачких начела и које је у каталогу изложбе записала Нела Тонковић.

Атеље је свакако, и за овог аутора, „Мало острво сигурности”, како је и назив једног рада, а самосталне изложбе су, између осталог, и велико професионално искушење пуно тензија које ремете устаљени ритам рада и велика померања и измештања. То је свакако и један од разлога што је Вукићевић приредио свега неколико самосталних изложби. Међутим, он је веома активан на домаћој и иностраној ликовној сцени као излагач, и као учесник професионалних скупова, семинара, жирија, а делује и као педагог на Катедри за керамику, на којој је и сам дипломирао. Пример посвећеног и агилног ствараоца који излаже широм света. Такође, његов рад је крунисан релевантним наградама и признањима као и одабиром за многе колекције. Велимир Вукићевић је једна од актуелних и особених ауторских појава на уметничкој сцени Србије, што и ова изложба у Суботици веома добро илуструје.