Александра Зец

Не памтим кад сам плакала у позоришту гледајући представу. Гледала сам ,,Александру Зец“, Оливера Фрљића у Ријеци 15. априла. Представа је као бол сатима остала у мени у немоћи ишта да кажем, као сузе које су се сливале и споља (са њима је лако јер покупим их дланом), и на унутра (с њима је тешко јер се скупљају негде у некој тачки душе као камен, или песница немоћног детета). И нисам плакала само ја него и они око мене. А кад се представа завршила, погасили рефлектори изнад сцене, у мраку публика је искидано јецала или ћутала. По неко је лупио дланом о длан али мук тежак као тоне очаја надвладао је аплауз. Глумци се нису поклонили публици.

У позоришту, по правилу, врхунски уметнички чин награђујемо громогласним аплаузима, стојећим овацијама, повицима ,,браво“, без обзира на жанр који смо гледали. Поздрављамо генијалне трансформације глумаца и кад глуме злочинце и кад глуме праведнике, жртве, поздрављамо све дивоте фикције, редитељска и извођачка умећа. Овде није било овација, јер ко би засуо аплаузом и повицима ,,браво“ уметничко дело језиве лепоте над отвореним гробом детета, дванаестогодишње Александре Зец који је симболично гроб све деце жртава рата, злочина државе, деце убијене у име било каквог државног пројекта одраслих, на било ком месту кугле земаљске. А сцена ХКД-а на Сушаку те ријечке ноћи била је отворени гроб.

Јама, која ће остати отворена док год наредбодавци и извршиоци злочина буду некажњени, слободни грађани, потенцијална публика представе ,,Александра Зец“. И зато нема катарзе у публици, истинског прочишћења, већ само оплакивања жртава, ћутања, јер трагедија траје, одвија се и даље. И трајаће. Јер у позоришту смо гледали представу о девојчици која је постојала, чија трагична судбина није плод уметничке фикције, која је убијена са седам правих а не позоришних метака у главу и једним у надлактицу.

Фактографија злочина над Алексанром Зец, њеном мајком и оцем, Србима, позната је. Чињенице у вези са њиховим убиством 7. децембра 1991. у Загребу, као и оне у вези са односом државе Хрватске према злочину, сабране су у књизи ,,Александра Зец“, коју смо добили уз улазницу за представу. Чињенице су разорне и неумољиве али читајући их у самоћи свако за себе успоставља свој људски однос према злочину који је награђен а не кажњен. Награђен је са до сада 23 године слободе за починиоце, орденом ,,Реда Николе Шубића Зринског“ који је Туђман 1995. доделио једном од извршилаца за јуначки чин у рату, формалним статусом невиности за државу која пере руке у крви дванаестогодишње девојчице (,, мале српске курве“, како су је неки у школи звали) и њених родитеља.

Фрљићева представа компонована као врхунско уметничко дело хиперсензибилног редитеља и глумаца, као поетска партитура емоција и чињеница, нас појединце у публици збија у друштво у малом, успоставља емоционалну повезаност невероватне густине уз језиви осећај да ту међу нама прерушен у ,,финог“ господина или госпођу можда седи и неко од убица, и гледа.

Испред позоришта пре почетка представе окупили су се хрватски драговољци који су мирно са порукама стајали. Нису разлупали стаклена позоришна врата, а да ли је било полицајаца који су обезбеђивали нас публику, глумце, позоришну зграду, то не знам, у сваком случају били су невидљиви. Ево неких порука које сам записала стојећи наспрам драговољаца: „Коме је злочин над Александром Зец само добро дошао да оцрни целу Хрватску“, ,,86 мртвих Вуковараца“, ,,Кад ће хрватске жртве добити казалишну представу“, ,,402 хрватске дјеце страдале од четника.“ Један од њих рекао је нешто о томе како су Фрљићу забранили представу у Пољској (о злочинима Пољака над Јеврејима), како су Пољаци паметни и како они знају како с Фрљићем треба поступити.

Ми из Србије можемо да обновимо сећање на коментаре који су пратили Фрљићев рад на представи ,,Зоран Ђинђић“. При том не мислим на вредносне судове о уметничким дометима представе, већ на оне који су се односили на чињеницу да неко ко није ,,наш“, режира ,,нашу” тему.

У књизи ,,Александра Зец“ редитељ пише: ,,Након више од двадесет година, име Александре Зец, још увјек је демаркациона линија у хрватском друштву. С једне стране су они који ламентирају над правосудном фарсом која је познате убојице, без обзира на њихова признања и материјалне доказе, оставила на слободи. С друге, пак, стране они којима Александра Зец служи искључиво за успостављање разлике између 'наших' и 'њихових' жртава. У таквој виктимолошкој дихотомији 'наше жртве' добивају мјеста посебног пијетета и 'мрамор их се сјећа', док 'њихове' остављамо медијским стрвинарима, стално новом прежвакавању онога што национално лоботомирана свијест никако не може проварити.“

Оливер Фрљић као друштвени форензичар различитих средина у којима режира, ствара представе које узнемирују, онеспокојавају, које из темеља померају позориште малограђански схваћено као удобно место које продукује пожељене фантазије друштва о себи самом. Ова представа потврдила је моје најдубље убеђење да је позориште ангажовано онда кад је врхунски уметнички чин, што му не одузима друштвени значај ни онда када није врхунско али као морални коректив интервенише у тренутак у којем живимо обрадом неке друштвено болне, провокативне теме. Само снага и домети су му различити. Кад је врхунска уметност, избија погане аргументе оспоравања много теже, има иницијацијску снагу, а када то није, отвара пут за сваку врсту патологије, па и за расправу о томе да ли је застава на сцени сценски реквизит, сценски знак или сакрамент, да ли не-Србин ,,странац“ има право да сценски говори о српском друштву, ,,странац“о словеначком, пољском, шта је патриотска а шта непатриотска уметност, ко је уметник патриота а ко непатриота, и тако у недоглед у живом блату нехуманог националистисичког наратива.