Освојила ме ватрена Мизери

Глумица Аница Добра ускоро ће се на сцени „Петар Краљ” матичног Атељеа 212 београдској позоришној публици представити у лику Ени Вилкс у представи „Мизери”, рађеној према мотивима истоименог романа Стивена Кинга из 1987. године. Премијера је у недељу, 27. априла.

Искусни Светозар Цветковић у овој дуо драми тумачи лик познатог писца Пола Шелдона, који ужива огромну популарност и добија награде за своје љубиће о младој „Мизери”, али ће се његов таленат, сналажљивост и човечност наћи на испиту када се суочи са својим највећим фаном – Ени Вилкс.

По овом роману деведесетих година прошлог века снимљен је и познати амерички психолошки хорор филм „Мизери”, у режији Роба Рајнера, са Кети Бејтс, која је за тумачење Ени Вилкс добила Оскара, и Џејмсом Каном у лику Пола Шелдона.

„Пол Шелдон је некада живео од писања. Сада мора да пише да би остао жив”, мото је трилер комедије „Мизери”. Одакле идеја да се ово дело постави на сцену Атељеа 212?

Баш ово дело је Ивани Димић директорки Атељеа 212 понудио Петар Поповић, студент режије у класи професорке Алисе Стојановић, као своју дипломску представу. У многим европским театрима игра се адаптација истог романа. Реч је о драми која се догоди кад се једна усамљена читатељка сусретне са славним писцем, творцем својих омиљених романа. Тада се отвара питање колико је писац одговоран за писану реч пред својим читаоцима.

И поред великог броја улога које сте остварили, свака нова сценска јунакиња доноси вам, како сте једном изјавили, почетничку трему, недоумице узбуђења. Какве су вас емоције обузимале у случају Ени Вилкс?

Нажалост или на срећу, нисам више почетник. Али свака нова улога за мене је велики изазов. И сваку улогу радим као да је прва и последња. И узбуђење траје током целог студирања улоге, проналажења решења и продирања у суштину задатка. Што се лика Ени Вилкс тиче, било ми је важно да пронађем шта су били покретачи у њеној мотивацији, како се развијала и мењала током драме и какав је пут прешла од првог сусрета са својим омиљеним писцем до краја. Током рада на представи испоставило се да је права привилегија радити са младом ауторском екипом и ослушкивати њихов сензибилитет. Мислим пре свега на редитеља Петра Поповића, драматурга Милоша Илића и композиторку Катарину Томић, а наравно, и на познату костимографкињу Јелисавету Татић Чутурило.

Током богате каријере тумачили сте цео спектар жена различитог сензибилитета, како у позоришту, тако и на телевизији. Редитељи вам често поверавају и улоге проблематичних жена. Чиме вас је освојила ватрена и сулуда обожаватељка Ени Вилкс?

Моја једина жеља одувек је била да глумим разноврсне улоге. Глумити само проблематичне особе било би монотоно на дуге стазе и претворило би се, ипак, у шаблон. Захвална сам редитељима што сам добијала шансе да се опробам у различитим карактерима. Ени Вилкс је на први поглед заиста ватрена. Али оно што је мене привукло било је да проникнем у њену искреност и безазленост, као, уосталом, и у њену потпуну веру у пишчев свет. Надам се да ће у нашој представи бити разумљиво то да су њу околности сусрета натерале на драстичне поступке.

Драма „Мизери” прати причу о Полу Шелдону, успешном писцу кога после саобраћајне несреће спасава његова обожаватељка Ени Вилкс, за коју се испоставља да је психички нестабилна особа, и прави му пакао од живота. Колико је, заправо, ризично бити популаран?

Мени је асоцијација на ризично занимање радник на скели или рудар. У данашњем свету брзих промена било би врло лицемерно жалити се на предности које прате популарност.

Колико вам је у позоришном смислу ова улога била потребна на сцени матичног Атељеа 212?

Свакако да јесте. Уосталом, надам се да су улоге потребне мени у истој мери у којој сам ја потребна њима. Само на тај начин могу да се радујем игри. А после представе „Господа Глембајеви” имам шансу да истражим жену потпуно другачијег сензибилитета.

Никад не подвлачите црту, већ увек идете даље. Током протеклих година изградили сте успешну инострану филмску каријеру. Колико је тешко трајати у глумачким водама?

Рано је за подвлачење било каквих црта. Волела бих да избацим реч „инострана”, јер оно што је за глумца важно јесте каријера, њено трајање, континуитет, разноврсност и радост која из тога произлази. То је такав посао да је свевременски и универзалан, тако да подједнаку важност има сваки пројекат, дешавао се овде или било где другде.

Снимили сте велики број филмова у Немачкој. Како сте успели да отопите „немачку хладноћу”?

Моје искуство је да су сви људи исти. А ако тражимо у њима оно што их чини различитим, наћи ћемо, али ће се испоставити да је то обично предност, а не мана. Па тако и топлина постоји у свим људима. А кад је пронађемо у себи, наћи ћемо је и у другима.