Време које неумитно протиче није нам савезник

Постоји свеколика обавеза лекара да укажу на изразито негативне ефекте одлуке о забрани заснивања радног односа ради попуњавања слободних радних места код корисника јавних средстава до 31. децембра 2015. године, као и уредбе о поступку за прибављање сагласности за ново запошљавање и додатно радно ангажовање.

Хумани ресурси и сви његови релевантни аспекти у здравственом систему Србије, од уписне политике на медицинске факултете, па до политике запошљавања, секундарног одабира кадрова и стручног усавршавања су од круцијаног значаја за квалитет и развој тог система. О овом општем ставу лако би се постигла широка сагласност, али проблеми настају у свакодневној примени прећутно прихваћених ставова.

Здравствени савет Србије је на седници од 26. децембра 2013. сагледао новонасталу ситуацију, указао на негативности донетих одлука и у писменој форми обавестио Одбор за здравство Народне скупштине и Министарство здравља. Ни усменог ни писменог одговора није било, мада је то био минимум који смо (наивно) очекивали.

У вези с тим, у овом тренутку истичем три непобитне чињенице. Прву, брзину доношења законских одлука од изузетног значаја, без шире јавне расправе и консултација (ко свакога слуша, зло чини, а ко никогане слуша, још горе чини). Другу, крајње дискутабилне позитивне економске ефекте који се очекују од ових одлука. И трећу, довођење здравственог система и здравствених радника који пружају, између осталог, високософистициране услуге (свака услуга има своју шифру и цену) у исту раван с „класичним” буџетским корисницима, односно државним чиновницима. Занемарена је и чињеница да је квалитетан и ефикасан здравствени систем, а он то не може бити без добре кадровске политике, предуслов да сви остали системи буду функционални и продуктивни. Апстрахујући ове чињенице, наглашавам да брзопотезно усвојенеодлуке угрожавају планску и промишљену политику у области хуманих ресурса и да на дуже стазе доводе у питање функционисање и развој здравственог система Србије. Истичем само седам негативних аспеката ових одлука, не искључујући могућност да се још неке појаве током њихове примене.

Прво, доћи ће до још израженијег дисконтинуитета у кадровској политици са свим негативним последицама. При томе треба знати да скоро сваки пети лекар (19 одсто) у Србији има више од 60 година живота, односно да је пред пензијом, а са друге стране, само 896 (2,8 процената) запослених лекара има испод 30 година (подаци Лекарске коморе Србије).

Друго, постојећа неравномерна територијална дистрибуција лекара биће „зацементирана”, с негативностима које из тога следе (нпр. даља миграција становништва ка градовима, већи морталитет у неким регионима). На једној страни, постоји изразито неравномерна дистрибуција становништва у Србији са појавом отворене депoпулације у руралним срединама, а на другој страни имамo чињеницу да скоро 18.000 лекара (57 одстоукупног броја) ради у Београду и Војводини, односно само 43 одсто у осталим регионима Србије са Косовом и Метохијом.

Треће, због одласка великог броја лекара у пензију, постојећи дефицит лекара који мање-више постоји на свим нивоима здравствене заштите биће још израженији. Следствено томе, повећан обим рада лекара резултираће и слабијим квалитетом, а не може се искључити ни повећана учесталост грешака и превида у раду. „Синдромсагоревања” на послу, због додатног повећања обима рада, биће израженији код великог броја лекара.

Четврто, у неким областима медицине, треба очекивати и дуже листе чекања на дијагностичке и терапијске процедуре.У оклевању и чекању крију се многобројне и разнолике опасности за болеснике.

Пето, реално је очекивати и повећани одлазак пацијената, због поменутих разлога, у приватне ординације и болнице, што ће донети повећани економски терет за већ осиромашене грађане.

Шесто, треба очекивати убрзани и повећани одлазак најбољих дипломираних студената медицине у друге земље, што доноси стручне, економске и биолошке негативности. Пошто се овде ради о једносмерној улици, бар за већину одлазећих, негативни природни прираштај који од 1992. године има константан и алармантан раст, попримиће иреверзибилан ток без могућности корекције. Додатно забрињава податак да из земље одлазе и специјалисти хирурзи, интернисти, педијатри, анестезиолози, радиолози итд. за чију је едукацију, у просеку, потребно више од 12 година учења и практичног рада. Уместо да радимо на националној стратегији за спречавање одласка најбољих – највреднијих – најамбициознијих, ми доносимо законе који катализују тe процесe.

И седмо, треба очекивати још израженије елементе корупције при запошљавању младих лекара, па и наглашеније партијско кадрирањe. На крају крајева, закони су као паучина: стршљен је пробија, а мува се хвата.

Желим да верујем да ће поменуте одлуке владе и Народне скупштине бити ускоро укинуте, али остаје нејасно зашто хронично, као понављачи, о озбиљним стварима, најчешће,доносимо неозбиљне и кратковидеодлуке. Лако је камен у Дунав бацити, али га је мучно извадити.

Редовни професор Универзитета у Београду, председник Здравственог савета Србије