Vreme koje neumitno protiče nije nam saveznik

Postoji svekolika obaveza lekara da ukažu na izrazito negativne efekte odluke o zabrani zasnivanja radnog odnosa radi popunjavanja slobodnih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava do 31. decembra 2015. godine, kao i uredbe o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje.

Humani resursi i svi njegovi relevantni aspekti u zdravstvenom sistemu Srbije, od upisne politike na medicinske fakultete, pa do politike zapošljavanja, sekundarnog odabira kadrova i stručnog usavršavanja su od krucijanog značaja za kvalitet i razvoj tog sistema. O ovom opštem stavu lako bi se postigla široka saglasnost, ali problemi nastaju u svakodnevnoj primeni prećutno prihvaćenih stavova.

Zdravstveni savet Srbije je na sednici od 26. decembra 2013. sagledao novonastalu situaciju, ukazao na negativnosti donetih odluka i u pismenoj formi obavestio Odbor za zdravstvo Narodne skupštine i Ministarstvo zdravlja. Ni usmenog ni pismenog odgovora nije bilo, mada je to bio minimum koji smo (naivno) očekivali.

U vezi s tim, u ovom trenutku ističem tri nepobitne činjenice. Prvu, brzinu donošenja zakonskih odluka od izuzetnog značaja, bez šire javne rasprave i konsultacija (ko svakoga sluša, zlo čini, a ko nikogane sluša, još gore čini). Drugu, krajnje diskutabilne pozitivne ekonomske efekte koji se očekuju od ovih odluka. I treću, dovođenje zdravstvenog sistema i zdravstvenih radnika koji pružaju, između ostalog, visokosofisticirane usluge (svaka usluga ima svoju šifru i cenu) u istu ravan s „klasičnim” budžetskim korisnicima, odnosno državnim činovnicima. Zanemarena je i činjenica da je kvalitetan i efikasan zdravstveni sistem, a on to ne može biti bez dobre kadrovske politike, preduslov da svi ostali sistemi budu funkcionalni i produktivni. Apstrahujući ove činjenice, naglašavam da brzopotezno usvojeneodluke ugrožavaju plansku i promišljenu politiku u oblasti humanih resursa i da na duže staze dovode u pitanje funkcionisanje i razvoj zdravstvenog sistema Srbije. Ističem samo sedam negativnih aspekata ovih odluka, ne isključujući mogućnost da se još neke pojave tokom njihove primene.

Prvo, doći će do još izraženijeg diskontinuiteta u kadrovskoj politici sa svim negativnim posledicama. Pri tome treba znati da skoro svaki peti lekar (19 odsto) u Srbiji ima više od 60 godina života, odnosno da je pred penzijom, a sa druge strane, samo 896 (2,8 procenata) zaposlenih lekara ima ispod 30 godina (podaci Lekarske komore Srbije).

Drugo, postojeća neravnomerna teritorijalna distribucija lekara biće „zacementirana”, s negativnostima koje iz toga slede (npr. dalja migracija stanovništva ka gradovima, veći mortalitet u nekim regionima). Na jednoj strani, postoji izrazito neravnomerna distribucija stanovništva u Srbiji sa pojavom otvorene depopulacije u ruralnim sredinama, a na drugoj strani imamo činjenicu da skoro 18.000 lekara (57 odstoukupnog broja) radi u Beogradu i Vojvodini, odnosno samo 43 odsto u ostalim regionima Srbije sa Kosovom i Metohijom.

Treće, zbog odlaska velikog broja lekara u penziju, postojeći deficit lekara koji manje-više postoji na svim nivoima zdravstvene zaštite biće još izraženiji. Sledstveno tome, povećan obim rada lekara rezultiraće i slabijim kvalitetom, a ne može se isključiti ni povećana učestalost grešaka i previda u radu. „Sindromsagorevanja” na poslu, zbog dodatnog povećanja obima rada, biće izraženiji kod velikog broja lekara.

Četvrto, u nekim oblastima medicine, treba očekivati i duže liste čekanja na dijagnostičke i terapijske procedure.U oklevanju i čekanju kriju se mnogobrojne i raznolike opasnosti za bolesnike.

Peto, realno je očekivati i povećani odlazak pacijenata, zbog pomenutih razloga, u privatne ordinacije i bolnice, što će doneti povećani ekonomski teret za već osiromašene građane.

Šesto, treba očekivati ubrzani i povećani odlazak najboljih diplomiranih studenata medicine u druge zemlje, što donosi stručne, ekonomske i biološke negativnosti. Pošto se ovde radi o jednosmernoj ulici, bar za većinu odlazećih, negativni prirodni priraštaj koji od 1992. godine ima konstantan i alarmantan rast, poprimiće ireverzibilan tok bez mogućnosti korekcije. Dodatno zabrinjava podatak da iz zemlje odlaze i specijalisti hirurzi, internisti, pedijatri, anesteziolozi, radiolozi itd. za čiju je edukaciju, u proseku, potrebno više od 12 godina učenja i praktičnog rada. Umesto da radimo na nacionalnoj strategiji za sprečavanje odlaska najboljih – najvrednijih – najambicioznijih, mi donosimo zakone koji katalizuju te procese.

I sedmo, treba očekivati još izraženije elemente korupcije pri zapošljavanju mladih lekara, pa i naglašenije partijsko kadriranje. Na kraju krajeva, zakoni su kao paučina: stršljen je probija, a muva se hvata.

Želim da verujem da će pomenute odluke vlade i Narodne skupštine biti uskoro ukinute, ali ostaje nejasno zašto hronično, kao ponavljači, o ozbiljnim stvarima, najčešće,donosimo neozbiljne i kratkovideodluke. Lako je kamen u Dunav baciti, ali ga je mučno izvaditi.

Redovni profesor Univerziteta u Beogradu, predsednik Zdravstvenog saveta Srbije