Где је прави лидер опозиције

У јавности се често може чути да у овом тренутку нема правог лидера који би водио опозицију. Они који пласирају ову тезу истичу да је опозицији потребна свежа крв и личности које су некомпромитоване, а истовремено спремне да преузму одговорност и способне да придобију поверење нечега што се назива демократски оријентисана Србија. У потрази за таквим лидером једино отворено питање је које би особине он или она требало да поседује.

Овако постављено питање крије, међутим, у себи неколико проблематичних претпоставки. Тек када се оне размотре пружа се прилика за одговор на питање због чега у Србији не постоји јака опозиција.

Прва, у најмању руку дискутабилна претпоставка је да постоји подела на грађанску, односно демократску Србију која је наводно у опозицији и неку другу, самим тим на супротним вредностима утемељену Србију која је на власти. Друга, такође проблематична претпоставка је да је ДС нужно стожер опозиције. Из ње произилази трећа недовољно утемељена теза да је лидер ДС исто што и лидер опозиције.

Најлакше је довести у питање последњу претпоставку. Наиме, несумњиво је да свеколика опозиција постојећем режиму нема лидера. То, с друге стране, не значи да ДС нема лидера. Током последњих неколико месеци постало је очигледно да је лидер те странке Драган Ђилас који је у два наврата добио подршку главног одбора. Међутим, претпоставка о стожерној улози ДС је проблематична јер се опозиција СНС-у и њеном лидеру у овом тренутку може поделити бар на три велике групе. Прву чине они који не верују да је Вучић искрен у прокламованој намери да реформише Србију. Другу они који мисле да он то заиста жели, али да неће имати снаге ни капацитета да спроведе. Најзад, трећу групу чине они који сматрају да он има и жељу и снагу да своје намере оствари, али да је то погрешан пут који ће уништити Србију.

Управо у овој трећој групи треба дугорочно тражити оне који ће представљати алтернативе постојећој власти и који ће постати стожер опозиције. Али у ту групу се не може сврстати ДС. Начин на који та странка критикује власт сврстава је у прву групу. ДС своју опозициону стратегију гради на довођењу у питање искрености реформског курса СНС уз стално подсећање на прошлост њених лидера и истицање „интелектуалне својине” над реформским циљевима које сада спроводи СНС.

Ипак, у томе нема ничег иновативног. Услед недостатка иновативности инсистира се на стварању представе о повратку у деведесете. У тој представи кључне улоге играју, с једне стране, „грађанска и демократска опозиција”, а с друге стране, „зли диктатор” који се некад звао Милошевић, а сад Вучић. Проблем је у томе што је од деведесетих прошло две деценије и што је ситуација на политичкој мапи Србије данас битно другачија. Вучић, за разлику од Милошевића, није неко ко пркоси „демократском Западу”. Вучић се, за разлику од Милошевића, у његовој „диктаторској” фази сада налази на узлазној а не на силазној путањи. Вучић, за разлику од Милошевића, не посеже за територијалним експанзионизмом и за причом о величини српске нације. Другим речима, они који данас претендују да буду лидери опозиције тешко да ће се наметнути великом броју грађана натегнутом и неоригиналном причом о политичкој диктатури.

Да би неко постао лидер опозиције мора да има оригиналну „причу” која има моћ да се наметне као веровање. То значи, пре свега, да лидер мора препознати хтења и осећања оних којима се обраћа. Он мора имати и способност да та осећања јасно и ефектно артикулише. И мора те речи осведочити неким поступком. Све то подразумева визију будућности у којој су решени проблеми који тиште оне којима се обраћа.

Управо због тога лидер највеће опозиционе странке не мора нужно бити и лидер опозиције.

Можда је најближе истини да околности стварају лидере. Ако неко жели да ствара лидере мора, пре свега, добро да познаје друштвене околности и разуме историјски тренутак у коме се јавља потреба за новим лидером. Не постоји готова формула за стварање лидера. Наравно, постоје одређене особине личности и висок ниво општег образовања, који су неопходни сваком лидеру. Али све то није гаранција да ће неко ко се „програмира” да постане лидер то заиста и постати. Јер потребно је да постоје и реалне околности за стварање новог лидера.

Тренутно су слаби изгледи да би било ко могао постати лидер опозиције јер народ у Србији сад нема потребу за опозицијом. Вучић је успео да пробуди веровање већине у боље сутра и док год се на том веровању буде легитимисала садашња власт мали су изгледи да ће се јавити лидер у опозицији.

Кључно је питање шта ће се десити ако и када то веровање ослаби. У опозицији тренутно нема никога, изузме ли се екстремна десница, ко нуди алтернативни поглед на мере које треба спровести ако Вучићев програм не успе, односно ако се изјалове обећања да ће се за две године битније поправити материјална ситуација и положај већине грађана.

Нажалост, мало је назнака да у опозицији неко озбиљно ради на развијању алтернативне стратегије. То значи да ће у случају неуспеха садашње политике, највише шанси за успон имати нека од група са екстремне деснице које рачунају на фрустрације разочараних грађана. Сновиђења о диктатури тада би стварно могла постати реална опасност, посебно ако би ЕУ из било ког разлога изгубила интерес за дешавања у Србији.

Ванредни професор на Филозофском факултету у Београду