Кафка је одлучио да сликам мајмуне

Изложба Јожа Циухе (1924) словеначког уметника светског гласа, богате каријере, отвара се вечерас у 19 часова у галерији САНУ, у организацији крагујевачке Галерије Рима, и тиме се обележава 90 година живота овог сликара.

Због недавне повреде при паду Циуха неће бити у прилици да из Љубљане дође на отварање изложбе. Разговарали смо са њим телефоном и упркос својим годинама, Јоже Циуха звучи као да има бар 20 година мање. И даље пише песме.

Његова биографија је згуснута – од учешћа у НОБ-у, преко путовања на Блиски исток, предавања на школама и академијама у Европи и свету, оснивања Фондације Јоже Циуха, излагања на више од 400 самосталних изложби...

Кажу да му Љубљана никада није опростила што је напустио професуру на тамошњој академији због неслагања са програмом, и отишао у Француску. Од осамдесетих година прошлог века живи на релацији Љубљана–Париз. У Галерији САНУ изложиће слике, мозаике и плексигласе.

Још као студент путовали сте по Македонији и тада су вас фасцинирале фреске. Како је фреска „ушла” у ваше сликарство?

Као студент, после рата, боравио сам у Охриду. Путовали смо около и био сам позван на једно венчање у цркви на Скопској црној гори. Призор младенаца и сватова доживео сам као један елемент који се понавља. Чак и на зиду цркве као да сам видео исте главе, исте очи, иста уста. То је за мене би велики утисак, нарочито у послератним годинама када се форсирало херојство, Сутјеска, Неретва...
Мене је заправо потпуно заразио ритам на сликама и задржао сам га у себи до данас. Тај призор свадбе је личио на фреску и тако сам и назвао једну од слика – „Свадба”.

Урадили сте доста слика на плексигласу. Какви су изазови овог материјала?

Приликом путовања на Блиски исток (педесетих година), био сам у Бурми и тамо у то време уопште није било материјала за сликање – ни платна, ни боја... Догодило се да сам добио позив да осликам прозоре једног хотела призорима који би наликовали наивном сликарству. Набавили смо некако материјале и приметио сам да се боја на стаклу понаша другачије него на платну. Платно је упија, па боја добија волумен, интензитет.
Кад сам се са Блиског истока вратио у Европу нашао сам једну немачку фабрику аутомобила, која је радила плекси-стакло за аутомобиле. Занимало ме колико може тај плексиглас да издржи, колики му је рок трајања. Рекли су ми да дају гаранцију на 20 година, јер стакло у међувремену пожути, изгуби јасноћу и онда се купују нови аутомобили. Питао сам да ли имају нешто старо са истеклом гаранцијом. Рекли су да имају, али да то нико не тражи. „Ја тражим”, рекао сам. Тако сам почео да сликам на плексигласу и схватио да је то нека врста медитације. Тако је остало до распадања Југославије. Након тога није било више медитације. Дошле су црне, тамне слике, а гест је био оно што је утемељило потоњи начин сликања.

А шта преовлађује сада, гест или медитација?

И једно и друго. Питао ме једном мој покојни пријатељ сликар Зоран Мушић, да ли имам кризе? Каже, када њему дође криза то је као да отвори славину, а ништа не цури. Одговорио сам му, ако ми не иде сликање на стаклу, ја пређем на графику, или на платно. А он ми каже: „Ти си срећан човек”.

Шта вас је одвело на Блиски исток?

У време окупације, 1941, Немци су покупили књиге из књижара, библиотека, и послали на рециклажу у Немачку. На железничкој станици је радио мој пријатељ као магационер. Имао је пун магацин књига које су чекале транспорт. Дозволио ми је да неке мале које могу да стану у џеп кришом узмем. Била је то једна књига Достојевског и „Увод у источњачку филозофију” загребачког професора Алберта Базале. Та књига ми је посебно привукла пажњу. Описује какве су молитве на Истоку. Помислио сам да морам тамо да идем да видим како они на другачији начин мисле. Од 1959. до 1961. сам провео највише времена у Бурми, а помало у Индији и Камбоџи. Од њих сам научио да се човек рађа слободан, а не са грехом. И ако из себе извуче оно најбоље, онда живи своју слободу. И то ми је била велика лекција. Стварајући на тај начин живео сам своју слободу. Јер слобода није ни социјални нити политички појам. Слобода је нешто сасвим лично.

Како је настао ваш циклус мајмуна којима дајете гротескну људску појаву?

Иритирала ме је отуђеност. Оно што је обрађивао Достојевски у руској литератури и оно што је касније била тема Франца Кафке. Начинио сам једну слику посвећену Кафки. Сви су говорили да је лепа, али нико није препознао Кафку. Онда сам рекао себи да морам да будем јаснији. И почео да сликам мајмуне са свим реквизитама људског достојанства и моћи. Оно што Американци називају манки бизнис: бити оно што ниси, нешто више. А све у светлу игре новца и моћи.

Провели сте много година у Паризу. Са ким сте се дружили, ко је на вас утицао?

Са новинарем и уметничким критичарем Пјером Декаргом, писцем Аленом Боскеом, са Еженом Јонеском...

Како се сећате Јонеска?

Присуствовао сам кад је ћерка Лоренса Дарела донела књигу свог оца да јој Јонеско потпише посвету. А Јонеско каже Дарелу: „Не бих, па ти си писац, ја сам епизодиста”.
А Дарел му каже: „Да, али моја кћер мисли да сам ја нико и ништа, а да си ти велики!”

Да ли сте југоносталгичар?

На ваше категорично питање одговорићу и да и не.