Према болеснику и лек

Данас је све више старих људи због већег стандарда и напретка медицине. Једно од нових достигнућа која нас, по свој прилици, очекују јесте примена такозваних биомаркера старења у лечењу најразличитијих болести. То значи да ће се прво одређивати колико је неко заиста биолошки стар, у каквом стању су његови витални органи, бубрези, плућа, срце, а на основу тога преписивати и одређена терапија. Хронолошка и биолошка старост често се не поклапају – две особе од педесет година могу изгледати сасвим различито, једна десет година млађа, а друга десет година старија. Геномска персонализована превентивна медицина изучава болести које настају као резултат сложених интеракције већег броја гена, фактора животне средине, начина исхране и наших животних навика.

На основу биомаркера старења свака особа се може лечити различито, сходно њеном индивидуалнм стању, па је на тај начин и терапија много поузданија и прецизнија, јер физиолошке промене које долазе са старошћу утичу на брзину разградње лекова у организму. Ако се лекови не подесе према биолошким годинама пацијента може доћи до нежељених последица. Биолошка доб је битна, јер се неки лекови различито разграђују код старијих а другачије код млађих особа, а то је јако важно знати у терапији. Није исто, на пример, лечити депресију код особе од 30 и особе од 70 година без обзира на то што се ради о истој болести.

– Биoлошка старост је одређена генима, али протоком времена почињу да преовлађују околина и начин живота, начин исхране, физичка активност и друго. На старост се у различитим друштвима различито гледа, код неких нација просечан животни век је 45 до педесет година, а негде, као у Јапану – осамдесет. Исто је и код занимања. Спортиста од четрдесет година је често престар док су за уметнике то најбоље године – објашњава др Александар Трбовић, доцент Медицинског факултета.

Како да на основу физичких знакова знамо када нам прети срчани удар и кардиовалскуларне болести?

 – Ако особа истовремено има високе залиске, ако је ћелава на врху главе, има наборе ушне шкољке и жуте масне наслаге очних капака у том случају вероватноћа је 59 одсто да ће доживети инфаркт, а 39 одсто да ће добити неко срчано обољење. Постојање само једног или комбинација два фактора не значе ништа. Појединачни биомаркери нису поуздани показатељи старења због индивидуалних разлика међу појединцима, већ је потребно праћење више њих истовремено попут на пример систолног крвног притиска, неуроендокриног, и имунолошког статуса да би се утврдила разлика између биолошке и хронолошке доби. Између осталог, сврха биолошких маркера старења је разликовање старости од болести које долазе са старењем – истиче др Трбовић.

Многи научници су покушавали да објасне зашто уопште старимо, како пропадају ћелије и ткива, шта изазива те промене. Наравно, постоји и више теорија, а једна од две је она по којој свака храна има и своје нуспроизводе. Као последица тога ослобађају се слободни радикали – штетне честице које оксидирају и оштећују ћелијске мембране као што рђа нагриза гвожђе. По другој теорији, код ћелија које се редовно деле можемо да предвидимо колико су старе на основу дужине крајева хромозома (теломера). Пошто се теломере скраћују после сваке ћелијске деобе на основу њихове дужине можемо да одредимо колико је нека особа стара. За нерве и мишиће ова метода није примењива, јер се те ћелије не деле, па дужина теломера не може бити поуздани показатељ ћелијске старости.

Фармакотерапија на основу биолошке доби је новина у свету медицине. То је област у коју се тек улази, а већа примена и масовност очекују се тек у наредним годинама. Код нас се још не ради пуно на томе, али у земљама Европске уније се улажу велике своте новца у овакве пројекте.

Захваљујући научним открићима постало је познато да се људском геному налазе информације о изгледу нашег тела, генетској предиспозицији за оболевање од одређених болести, могућностима нашег организма да се бори против њих, као и информације о ефикасности или штетности појединих лекова који се користе за лечење.

Лекари истичу да је циљ персонализоване медицине да на основу препознатих генетских разлика између пацијената пружи индивидуални план терапије и предвиди терапијски одговор, заснован на бољем разумевању молекуларних механизама болести. Да ли је реално очекивати да ће лекови постати савршено персонализовани као што је то специјално за нас скројена одећа? Као и увек при помену генетичких тестирања очекивања јавности су често претерана. И поред великог напретка на пољу геномичких истраживања, огроман део хуманог генома за нас је и даље непознаница.

Може ли се живот продужити и то једно од питања која све више заокупља струку, али и машту обичних људи. Неки научници верују да људски век у не тако далекој будућности може потрајати и неколико стотина година, док је велика већина скептична. Др Трбовић указује на мало познату чињеницу у јавности, да је у Русији пронађена у стално замрзнутом тлу Сибира бактерија бацилус Ф чији протеински екстракт појачава природне одбрамбене механизме и продужава природни век за трећину. Огледи су показали да се живот мишева продужио са око 600 на више од 900 дана, а да би следствено томе људски век могао потраје 140 година. Тај екстракт није у комерцијалној употреби већ се још користи само за научна истраживања.

Кад је реч о старењу у непосредној будућности наш саговорник указује на још једну димензију. Ми смо данас четврта нација са 17,5 одсто старијих од 65 година, а већ 2017 године биће нас 25,9 одсто. У свету ће тек 2025. године проценат старијих од 65 година нарасти на 11 посто укупног становништва. То ће имати репрекусија и на партије, изборе, социјалну политику, као и на медицину, на смештај, изградњу здравствених установа, на кућну негу. А да би се будућност која нас чека могла боље предвидети маркери су поуздан показатељ и савезник, закључује наш саговорник.

----------------------------------------------------------------

Ризик за болести бубрега

Мерење три биомаркера у узорку крви може да побољша способност лекара да идентификују пацијенте с високим ризиком за оболевање од хроничне бубрежне инсуфицијенције (ХБИ). Студија је обухватила више од 2.300 пацијената и пратила је факторе ризика и резултате срчаних болести . Сви учесници су имали нормалне функције бубрега, када су дали узорке крви од 1995. до 1998. године. Након девет и по година, девет одсто пацијената је развило ХБИ, док је осам одсто имало висок ниво протеина у урину – кључни знак погоршања бубрежне функције.

Узорци крви од 1995 до 1998. тестирани су да би се видело да ли неки од шест различитих биомаркера може да предвиди који пацијенти имају ризик да развију ХБИ. Комбинација три биомаркера знатно побољшава способност да препозна пацијенте са високим ризиком од ХБИ, укључујући хомоцистеин, маркер који показује ризик за атероклерозу и алдостерон, хормон који утиче на промет соли кроз бубреге.