На кога се угледа Србија

Да смо применили бар део страних модела на које су се наши политичари и реформатори у новије време позивали, ослањали и у које су се клели, Србија би данас била земља шведског стандарда, просечног личног дохотка као у Сингапуру, са аутоиндустријом какву има Словачка, а ЕПС би нам био профитабилан као чешки ЧЕЗ. А да смо наставили да примењујемо швајцарски модел који је до пре пет година био на снази, пензије би нам вероватно испразниле ионако плитак буџет јер не би пале испод 60 одсто просечних зарада.

Опет, ако се оствари намера Александра Вучића да реформе спроведе онако брзо као што је то било у Естонији, то ће значити да ће се испунити и његово „обећање” из предизборне кампање да нас чекају „крв, сузе и зној”. Вучић је закључио, говорећи о нашим реформама и искуству Естоније и балтичких земаља, да све то „зависи и од наше воље”. Није јасно да ли је Вучић у међувремену одустао од сингапурског модела, за који је пре неколико месеци сматрао да је то узор на који Србија треба да се угледа, или их сада комбинује. Можда има у виду и оно што је професор Предраг Симић тим поводом написао у „Политици” о сингапурском чуду: „Поглед изблиза на ова јград-државу говори да је његов привредни и социјални модел успешан хибрид британског либералног капитализма и традиционалне кинеске културе какав, истина постојии у Хонгконгу, али је тешко поновљив било где ван овог културног оквира. Поготову не у Србији,која има урођену одбојност према било каквом облику либерализма и капитализма”.

А управо се по „жестоком” либерализму нови узор – Естонија, разликује од Летоније и Литваније. Михаило Црнобрња, професор Факултета за економију, финансије и администрацију, каже да је земља коју је Вучић апострофирао као наш нови реформски идеал кренула на пут примењујући „потпуно, али потпуно” либерални модел. Естонија је земља која је у Европи имала најлибералнији модел веома оштрих реформи. Нису правили никакав уступак према фирмама које треба затворити. Наравно било је у почетку доста болно, али се исплатило. Црнобрња, међутим, мисли да би нама највише одговарао словачки модел – због сличних политичких прилика.

Словачка је једно време био омиљена „мустра” по којој је и Млађан Динкић желео да се уреди Србија, отприлике у време када нам је указивао на светли пример Келтског тигра. Али, на нашу срећу, и овај модел нас је мимоишао, јер је Ирска, којој се претходно догодио привредни бум, у време кризе постала „мала маца”.

Тешко да се неко може присетити свих оних модела којима су нас „усрећивали” политичари, министри и разни стручњаци, подгревајући нам наду да ће нам бити боље (у било којој области), а још мање неког који је успешно примењен. Тако ни Косово није постало као финска Оландска острва, ни као кинески Хонгконг или Тајван, нити је са Србијом склопило споразум, као што су то међусобно учиниле две Немачке, а није „упалило” ни британско–ирско решење за Северну Ирску. Није одговарао ни случај Јужног Тирола. А ни државна заједница Србија и Црна Гора није успела да се разиђе по моделу Чешке и Словачке.

Да ли због потребе да верујемо у чуда каква су се догодила другима, или због искрене вере наших пропагатора тих модела да су они заиста могући и код нас, можда само због „гађања” великим речима, или због обичног недостатка инвентивности овдашњих „доносилаца одлука”, тек, пљусак разних туђих решења којима нас годинама обасипају – не јењава.

„Имамо страшно много тих непотребних речи, а немамо никаквих дела”, примећује и социолог Весна Пешић, дуго година активна политичарка, потпуно скептична у вези са свим тим најавама преузимања страних модела. Не верује чак ни да ће их неко просто прекопирати, оцењујући да је реч само о трошењу времена, без намере да се нешто и уради.

„То је само причање, што рекао Зоран Радмиловић, ’говорите уста да нисте пуста’. Коришћење овог или оног модела је уствари недостатак припреме да се одређени проблеми решавају. Кажу, на пример, циљ је да имамо већу запосленост. Али, не кажу како да стигнемо до тога. Нема ни знања, ни воље, ни енергије да се утврди, најпре, шта је проблем, а онда и да се нађу одговарајућа решења. Зато се прича о разним моделима”, наводи она.

Ни Црнобрњи није јасно зашто политичари имају потребу да грађанима указују на неке идеале које би требало применити, често унапред знајући да је то тешко оствариво. Како каже, када је конкретно реч о моделу Естоније, два одсто популације разуме о чему је реч, а 98 одсто не зна ни где се она налази ни који је модел применила.

„Вучић се ту мало залетео и више се обраћа Кори Удовички и инсајдерима који треба нешто да раде, него својим гласачима”, оцењује он, додајући да верује да Вучић управо рачуна на то да грађани не знају о чему је реч: „То је коришћење недовољног знања популације да се маше нечим што њима изгледа као велико и лепо обећање. Али Вучић је, после Ђинђића наовамо, вероватно први јасно рекао што и Черчил – нас чекају крв, зној и сузе. То је у реду, није замајавао народ ’лицидерским срцима’.”

У одговору на питање зашто се стално потежу разни модели, и Црнобрња и социолог Срећко Михајловић најпре напомињу да смо у време Југославије имали дуг период оригиналности. „Изгустирали смо и на неки начин истрошили аутентичност која је 30 година код нас владала са самоуправљањем, што су неки западни теоретичари називали ’трећи пут’”, истиче Михаило Црнобрња. Никога нисмо преписивали, трудили смо се да сами развијамо тај модел, са свим његовим мањкавостима. И сада је, како оцењује, тој причи дошао крај.

„У жељи да убрзамо процес трансформације друштва, сада је преовлађујућа девиза не откривати рупу на саксији и топлу воду, већ наћи систем који је можда најсличнији нашим условима”, објашњава он, наводећи да се модели не могу пресликати од А до Ш, али нема ни толико модела колико има земаља.

А Михајловић напомиње да смо од земље која је нешто радила на плану политичког и друштвеног живота што је било без узора – тадашња Југославија била је држава од изворних идеја када је реч о принципима самоуправљања и несврстаности – стигли до тога да се према том искуству односимо с подсмехом.

„Помињање та два принципа данас значи да се нечему подругујете и да нешто сврставате с ону страну нормале. Ваљда се сада сматра да је правило понашања политичара угледати се на некога и да је само ствар у томе да изаберемо на кога ћемо се угледати. Отуда, кад имамо такав избор, можемо се угледати заиста на разне земље”, каже Михајловић, указујући да, у принципу, не мора бити ништа лоше што се угледамо на друге. Али да при том не би требало да заборавимо на оно што су наше аутентичне околности, што је нека врста наше посебности, што најчешће радимо, па се то завршава крахом.

„Сигурно је да се треба угледати на нешто што је добро, ако то ’добро’ у нашим условима може да опстане и да функционише. Међутим, најчешће кад нешто преузимамо, ми преузимамо до краја, без остатка, и чудимо се како то не функционише у нашим условима”, каже Михајловић, додајући да због тога у нашој политичкој култури постоји израз „да бисмо имали енглеску праксу, морамо бити Енглези”. Онај ко то не схвати, истиче Михајловић, ништа није схватио и не треба да се бави политиком.

И Весна Пешић указује да је нормално да се различита решења пребацују из једног краја света у други, што се у антропологији и социологији зове дифузија. То је потпуно могуће у време унапређене комуникације.

„На пример, ми сада говоримо овим мобилним телефонима које није измислила Србија. Или, стално се питам ко је измислио плаћање паркинга преко телефона – ево, ако смо ту неког копирали, могу да истакнем да је то стварно нешто што добро функционише. Према томе, усвајање некаквих искустава, или познавање туђих искустава, веома је важно. Како неко може да налази некаква решења тако, ’из малог мозга’, а да никада ништа није прочитао или видео. Али, онда се нешто комбинује, види се шта одговара и тражи се решење примерено нашим потребама”, истиче Весна Пешић.

Биљана Чпајак

Биљана Баковић

-----------------------------------------------------------

Зашто брзо мењамо моделе

Михаило Црнобрња указује да позивање на моделе није резултат знања, искуства и памети, него политичког опортунизма. Дође странка А и каже за странку Б да је она грешила и да мора да буде другачије. Онда дође странка Ц и каже да су грешили и А и Б и да мора другачије. То је више политичка игра него спознаја стручњака који су у тим странкама шта заправо није ваљало у тим моделима, сматра Црнобрња.

Срећко Михајловић мисли да преузимање туђих модела не може да изађе на добро: „Знамо да је Милошевић имао модел шведског социјализма. Знамо и како се то завршило. Ево, имали смо Бориса Тадића, који је био човек без модела, а и то се није показало нарочито ефикасно. Сад имамо Вучића с моделом Естоније. Али, требало би да будемо Естонци да бисмо те моделе применили.”

-----------------------------------------------------------

КАРЛОВ УГАО

• Кад будемо реформисали себе, можда ће нам и економска реформа успети.

• Пробали смо разне моделе: и аргентински танго и ирски риверденс, само још нисмо Жикино коло.

• Морамо да се усредсредимо на сопствене изворе. Али, они имају два путића.

• Економски стручњаци баве се политиком, па није чудо да се политичари баве економијом.

• И нова реформа ће успети. Да пропадне, као све раније.

• Трагамо за добитном комбинацијом. А још нисмо уплатили листић.

• Пробаћемо све док не успе. Живи били, па видели.

• Ако нам нису успеле реформе образовања, правосуђа и спорта, зашто би економија рушила ту традицију?

• Можда нас боље сутра чека јуче, у социјализму.

Драгутин Минић