Човек који хода испод радара

Кад се помене Мики Ракић улази се у српску виртуелну политичку реалност, мада је далеко упечатљивије, ако се трагање за правом истином о мистериозном политичару, потом шпијуну и, ваљда, поново политичару, преведе у сферу филма. У „Матрикс”. Тамо, где владају задивљујући прелази између различитих стварности.

У једној реалности, Миодраг Мики Ракић је најближи сарадник Бориса Тадића више од 10 година. У другој, он је најбољи пријатељ Александра Вучића. У трећој – земљак и другар Ивице Дачића, кога је историјски помирио с Борисом.

У четвртој реалности, он је човек који је Дачићу, покренувши аферу „Банана”, најавио да би у следећем животу, мада их Ивица има више него мачка, земљак могао да буде све осим успешан политичар. У петој димензији, Мики је само обичан човек који је сплетом околности улетео у највеће политичке и обавештајне игре. Временом је, изложен стресу, притисцима и обавезама, тешко оболео.

И место његовог рођења је фама јер се већина оних који га познају куну да је свет угледао у Житорађи, митском селу, у ком су први пут отворили очи Светлана Цеца Ражнатовић и Ивица Дачић. Заиста, да ли се ико уопште упитао каквих то подземних вода има у Житорађи? Или је тамо чаробан ваздух, када ничу све сами гиганти политичке и турбо-фолк мисли?

Али, једна од реалности јесте и та да је на званичном сајту ДС-а, у његовој краткој биографији, писало да је рођен 1975. године у Београду.

Да ли је мистика, која се и даље негује око некадашњег шефа кабинета Бориса Тадића, резултат Микијеве мануфактуре јер је, уместо ракије, мућкао сируп за невидљивост? Можда је заиста негде пројектован да буде управо такав: човек који хода испод радара.

Мој школски друг познавао га је као доброћудног момка који је одмах по завршеном факултету ушао у администрацију Палилуле, поставши члан већа и председник општинског одбора ДС-а. У то време Тадић је напустио место савезног министра за телекомуникације и за Ђинђића постао „вишак вредности”. Зоран је можда мислио да Борис вреди, али да му је, што се тиче кадровских решења, претекао.

Створени као странка јапија који, уместо срца, имају касицу-прасицу, махом тридесетогодишњаци с вишком желатина на коси, жути су увек умели да скенирају ко је удаљен од изворишта моћи, од Зорановог најближег окружења, које су чинили Чеда, Беба, Живковић, Гордана Чомић…

Мики Ракић је, међутим, волео да испија кафице с Борисом. Примао га је у канцеларију, нашао му се кад му је било најтеже, није му окретао леђа како су тада многи чинили. Тако је створено пријатељство амбициозног, али скрајнутог Бориса и момка на почетку политичке каријере, с амбицијом да, евентуално, стигне најдаље до високих градских комуналних служби.

Многи су га тада опомињали да игра на погрешну карту, али се Мики није обазирао на злочеста пецкања. Човек који и данас изгледом подсећа на Јевгенија Примакова када је имао десет година, инстинктивно је играо на победника.

Победник му то није заборавио. То је Борисова добра особина. После тријумфа над Николићем, 2004. године, нови председник поставља млађаног Ракића на место шефа кабинета који, временом, постаје најмистериознија личност српске политике, човек чија моћ била у дијаметралној супротности с количином информација о њему.

Ниједан интервју, ниједна изјава моћног председника Бироа за координацију тајних служби и секретара Савета за националну безбедност, на чији сто су свакога јутра стизали извештаји БИА и Војне обавештајне.

Тек су депеше Викиликса откриле истинску моћ шефа свих шпијуна. Отправница послова амбасаде САД Џенифер Браш написала је да Акционим тимом за хапшење Младића руководи Мики Ракић.

Да је предосећао постојање брбљивог Асанжа, сигурно америчкој амбасади не би поверио да је приликом посете Москви прекорео руску обавештајну службу зато што се у Русији крију српски ратни злочинци. Наиме, није интелигентно да мали српски Примаков оговара руску обавештајну, пред Американцима…

Много паметнију ствар, која је, очигледно, резултат Микијевог инстинкта, а не обуке или интереса, учинио је када је постао државни сервис Томи и Вучићу за лакше преболевање српских земаља и Шешеља, у акцији рестартовања радикала у плану потпуне европеизације Србије.

На том нивоу српског „Матрикса”, Мики и Вучић се зближавају и опет Ракић ту не види нарочити интерес. Као ни Вучић, који је својим изјавама о пријатељству с Микијем, током највећег рата са жутима, збуњивао и своје бираче, и сараднике, и противнике.

Вучић се ниједног тренутка не одриче Микија који се, опет, не одриче Бориса. Према поузданом извору, 2012. године, у том троуглу је договорена следећа влада: Ђилас је требало да буде премијер, Вучић ППВ, па је Мики кренуо на аеродром, с намером да тај предлог стави на сто Кристофа Хојзгена, саветника немачке канцеларке Ангеле Меркел за спољну и безбедносну политику.

Тадић се, наводно, у последњем тренутку предомислио и вратио Микија с аеродрома. То је био, неки сматрају, и главни окидач за сукоб у ДС-у. Уместо Ђиласа, премијер је постао Ивица, а Мики чинодејствује да Борис, иако је најављивао улогу у другом филму, одигра епизоду: постаје почасни председник демократа, док за себе, Мики узима потпредседничко место.

Међутим, управо у ауторском тексту у „Политици”, јануара ове године, Мики пише о Вучићу као политичком ауторитету, предлажући нови политички договор, односно, увијено, могућу коалицију напредњака и жутих. Ђилас, иначе, не цени суптилност као добру особину, већ као знак слабости. Борис напушта странку, сутрадан за њим одлази и Мики Ракић. Узимају успут Душана Петровића и Чанка.

Да ли је то Ракић вратио дуг свом пријатељу Вучићу? Поштено! Ако су некада подељени радикали, сада је то учињено са жутима.

Али, странке се мењају, а пријатељи остају. У два ауторска текста, у „Политици” и „Блицу”, Мики је Бориса и Ђиласа поменуо по једном, а Вучића – седам пута. И Вучић свог пријатеља Микија Ракића, у приватним разговорима, помиње много пута. Питање – ко је заиста Мики Ракић – човек о коме се готово ништа не зна, а чије се присуство и те како осећа, као дух који хода по води, још ће лебдети у српском „Матриксу”.

И, само толико о Микију. Уз најискреније жеље да што пре оздрави. Мање је важно да ли ће се вратити у игру. Јер човек без личних података, с пријатељима које не издаје, из ње никада није ни изашао.