Лош, добар, крив и блед, слаб, мајстор

Стојановић је пола првенства водио Звезду из победе у победу. Његов тим на 15 утакмица није изгубио ниједан једини бод.
А онда се круг затворио. Прекјуче против Партизана Црвена звезда је при самом крају утакмице остала празних руку. И сада ће многи да подсете да су још јесенас говорили да он није тренер за Црвену звезду.

Овог пролећа су, међутим, и такви ћутали – до суботе. Док се побеђује нико не говори о грешкама у игри, поставци, приступу...
Док се побеђује у заслуге се приписују и победе на чисту срећу, пуком случајношћу, грешкама супарника... Заборављају се и неискоришћени пенали, и почетнички пропусти у одбрани, и несхватљиви промашаји у нападу, и бледа игра у пољу...
По закону вероватноће мора кад-тад да дође пораз. А после битке су сви генерали.
Звездини фудбалери су и пре овог „вечитог дербија” промашивали пенале. Али се због тога није дизала прашина – побеђивало се. И нико да каже да голман може да одбрани пенал само кад се шутира ниско.

Готово на свакој утакмици је Звездина одбрана бар једном пружила прилику противнику да дође у шансу. До прекјуче то ниједном овог пролећа није било кобно по њу. Овога пута јесте.
И онда је крив Павићевић што није жустрије кренуо на Којића, што није подметнуо леву ногу, него десну.
И онда је крив и голман. Није требало да крене корак назад, него корак улево, требало је даље да се баци... Требало је овако, а не онако...
Руку на срце, и да није било никога испред Којића заиста је мала вероватноћа да буде онако прецизан. Из готово немогућег положаја је погодио, што би епски песници казали, кроз прстен јабуку.
Стојановић је крив и за то. А да је остало 1:1 све његове одлуке би биле генијалне.
Почев од тога што је удвостручио број везних играча који више помажу одбрани, него нападу. Што је после два промашена пенала у полувремену толико осоколио екипу да је она не само изједначила као гост, него противнику у других 45 минута готово да није дозволила да створи шансу. Што је уместо нападача увео бека, јер се у савременом фудбалу рачуна само резултат и он је хтео да сачува резултат. Да је Звезда нападала, па изгубила, онда би био крив што је срљао, иако му је нерешено било довољно.

Николић је већ у првој утакмици као тренер Партизана изгубио предност коју је наследио.
Али, сада је побеђена Црвена звезда и то мења ствар. Надмудрио је колегу из противничког табора, његов голман је одбранио два пенала, победоносни гол је дао нападач, којег је увео као џокера, упркос томе што се тек недавно после вишемесечног опоравка од повреде вратио у тим. Једноставно, победа извојевана над „вечитим ривалом” под тако узбудљивим околностима и у тренутку када би сваки други исход значио и растанак од звања првака даје тренеру Партизана за право за све што је урадио.
Срећа му се осмехнула. У противном би газио по трњу. Боли би га што је играо овај играч, а не онај. На његову душу би ишло што су му штопери направили пенале. Био би крив што је Волков дао лопту у ноге Мрђи, па је примљен гол. У њега би упирали прстом што у тим није ставио неког играча који би „стао на лопту”, организовао игру...

Оно за шта му сада сви одају признање јесте нападачка игра. Одавно није виђено у „вечитом дербију” да неки тим све карте стави на напад.
Додуше, стање на табели је било такво да Николић није имао избора. Међутим, заслужује признање што је урадио оно што је морао.

Није он први који је морао да игра на све или ништа, али они пре њега, рецимо Звезда пре годину дана са тренером из Португалије, нису имали храбрости да пресеку Гордијев чвор. Он јесте и то му се исплатило.
Али, и Партизан и Црвена звезда су показали исте слабости које су видљиве овог пролећа. Њихове одбране су несигурне, њихова екипа се изгуби кад против себе има супарника који не препушта иницијативу, који се не узда у један или два противнапада.

И „црно-бели” и „црвено-бели” су навикли да играју на туђој половини игралишта. Навикли су да буду стрпљиви и да ће противник под опсадом кад-тад да погреши.
Кад је лопта пред њиховим голом много је другачије. Као да ходају по ужареном угљевљу.
Звезда је после изједначења, до којег је дошла тако што је противнички играч створио њеном најбољем стрелцу шансу каква се не пропушта, чувала реми. Стојановић је то хтео (увео је бека Петковића да игра у нападу), али су то хтели и сами играчи Звезде. Да су играли против било ког другог тима они би осећали обавезу да играју на победу. А тај тим не би имао мотив какав је имао Партизан да се до последње капи зноја бори за сва три бода. С таквом срчаношћу на свим утакмицама „црно-бели” би стајали боље на табели.

Стојановић је био лош, па добар, а сада је кривац. Николић је био блед, па слаб, а сада је мајстор. Али таква је судбина тренера. Већ после наредне утакмице ветар може да стане или да дува још јаче.