Дали, нова независна држава света

Хоће ли се Далијев музеј у Фигерaсу, најмонументалнија творевина надреализма, отцепити од Каталоније, ако се ова провинција крајем године одвоји од Шпаније? Био би то адекватан постхумни перформанс великог мајстора, бурлеска каква доликује садашњој свеприсутној грозници размножавања државица. Мало је познато да се пред сам одлазак са овог света Салвадор Дали поиграо са национализмима на себи својствен начин.

Осам дана пошто је преминуо у Фигерасу у јануару 1989, обелодањена је последња воља Салвадора Далија, чиме се распламсала полемика која га је пратила и за живота. Тестаментом, целокупно своје имање и дела оставља држави Шпанији. Овим документом поништава се претходна воља чувеног надреалисте којом је половину своје имовине оставио Шпанији, а другу каталонској влади.

Од тог тренутка, 700 уља на платну, 3.000 цртежа и акварела, и неколико ремек-дела надреализма као што су „Велики мастурбатор” и „Хитлерова енигма”, две куће, једна у Фигерасу, друга у Кадакешу (обе у Каталонији), имања на обали мора, и сви његови документи и рукописи постали су власништво шпанског министарства културе. Био је то како кажу Далијев драматуршки удар из гроба, и деценијама Каталонија није била у стању то да му опрости.

Како је касније написао Роберт Дескарнес, уметников лични секретар, Дали се први пут сусрео са каталонским премијером, после Франкове смрти у једном хотелу у Паризу у мају 1981. године. Жордија Пужола, премијера Каталоније (1980–2003) бркао је са комичарем истог презимена, који је у то време имао редовну представу у „Мулен ружу”. Али сусрет са премијером аутономног региона имао је негативне последице на касније односе са каталонским властима. Дали није био миљеник каталонских националиста нити тамошње интелигенције. Ексцентрични геније пружио им је много разлога да буде омражен. Признао је да је аполитички фасциниран Хитлеровом личношћу, био је на неки начин близак са Франком, одбијао је све врсте национализма и врло је био критичан према гуруима каталонске културе.

Пред крај његовог живота, нико се више није сећао да је као младић од 19 година једном ухапшен зато што је са каталонском заставом упловио у залив Кадакеша, или да је увек носио типичну каталонску беретку указујући на своје каталонско порекло.

Пошто је платила његову сахрану, каталонска влада је била шокирана када је сазнала за садржај његовог тестамента. Барселона је покушавала да га убеди да уместо половине свог иметка, све остави Каталонији, али се десило управо супротно.

Када је тестамент прочитан, Жорди Пужол рекао је да се Каталонија осећа изданом, док је његов помоћник Далија назвао кукавицом, а Шпанско министарство културе представником окупационих снага.

Мадрид је међутим порицао да је ишта знао о Далијевој последњој вољи или да је на било који начин утицао на уметникову одлуку.

Хорхе Семпрун, писац који је био шпански министар културе, (1988–1991) написао је у мемоарима да је за време Далијеве сахране постранце гледао у Пужола и да се уздржавао да не прсне у смех. То је могло да значи да је Семпрун ипак знао за овај тестамент.

Далијево дело у музеју у Фигерасу

Фото: М.Ђорђевић

У сваком случају, Мадрид је добио битку за Далијеву наклоност. Адвокат Мигел Доменек вредно је радио да убеди пореске власти да опросте Далију његове дугове, и да покупи његове слике разбацане по Њујорку, Женеви и Паризу. Шпанија није желела да његова дела остану напољу као што се то десило са Пикасовим.

Четири дана пошто је прочитан тестамент, на првом састанку између централних и регионалних власти Семпрун је рекао да ће Далијев иметак у ствари бити подељен јер Каталонија има право на њега. Комитет који је тада створен, требало је да одреди које уметнине ће прећи у Музеј краљице Софије у Мадриду, а које у Фигерас и Барселону. На крају, 56 дела је отишло у Музеј краљице Софије, 134 у Фигерас, а Барселона је остала без иједног Далија.

Таква је била одлука каталонске владе, Министарство са тим није имало никакве везе. Шпанска држава је могла да буде арогантна и да све задржи за себе, онако како би и било по закону, рекао је ових дана један од учесника у овим преговорима који су се одиграли пре тачно четврт века.

Да су тада односи између Мадрида и Барселоне, били напети као данас, било би немогуће направити овај договор.

Сада између Мадрида и Барселоне само што није пукло, па Алберт Понт, председник Каталонског пословног круга, лобистичке групе за независност, каже да Каталонија мора да захтева да јој Мадрид врати Далијеву заоставштину.

Из Мадрида међутим одговарају да су сва дела изложена у фантастичном Далијевом музеју у Фигерасу, технички у власништву државе Шпаније. У случају да се Каталонија отцепи, мораће да се поведе судски спор.

Ни четврт века од смрти, Барселона не може да нађе неку улицу или трг који би носио Далијево име. Комисија задужена за надевање имена каже да је Салвадор Дали „на листи чекања”, јер све улице, тргови и паркови су за сада заузети. То је још један парадокс, кад светом влада помама за Салвадором Далијем. Чак и Београд има своје Далијево ћоше, а у Рију се за који дан отвара једна од најкомплетнијих изложби Далијевих дела.

У Фигерасу, обалском градићу близу Барселоне, Дали је саградио своје најзначајније уметничко дело. Далијев музеј театар је највећи надреалистички објекат на свету. Саграђен је на рушевинама градског позоришта које је страдало за време Шпанског грађанског рата. У њој је изложена највећа колекција уметничких радова од раних до позних фаза. Далијеве мошти су такође ту. Његова гробница је у централном делу музеја. Његова животна сапутница и муза Гала, сахрањена је у замку у Пуболу, који јој је за живота купио. Дали је жалећи за Галом умро седам година касније и још траје полемика да ли је требало да буде сахрањен поред своје драге у Пуболу, или у Фигерасу. Градоначелник Фигераса, Марија Лорка, тврди да му је на самртној постељи Дали изричито тражио да му вечна кућа буде у централном холу музеја који је он пројектовао. Али писац М. Р. Торнадихо објавио је пре два месеца причу о групи грађана који су имали план да украду Далијево тело, пренесу га у Пубол и ту га сахране поред Гале.

Далијевски надреализам је на делу: кад влада Каталоније упиње све снаге да се отцепи од Шпаније, и то настоји да прикаже свету као израз демократског права Каталонаца, њихов чувени сународник, један од најкреативнијих уметника 20 века, проходао је у супротном правцу, ка Мадриду.

Зорана Шуваковић