Моја књига рођена је из ћутања

„Ова књига јесте у суштини аутобиографска, али ја бих такође инсистирала на чињеници да је то дете које говори своју причу само ехо искустава друге деце која су била у сличним ситуацијама, другде или у другим епохама”, каже Лаура Алкоба, ауторка романа „Мала аргентинска прича” о војној диктатури у Аргентини, испричаног из угла девојчице која се са родитељима нашла у самом средишту организованог отпора војној хунти. Књига је у јесен 2013. објављена и код нас у издању „Архипелага” у преводу Мирјане Уакнин, а поменути издавач управо преговара са ауторком о њеном доласку у Београд на овогодишњи Сајам књига, док за следећу годину припрема и превод њеног новог романа „Плава пчела”.

Лаура Алкоба рођена је 1968. године у Аргентини, у породици револуционарних Монтонероса, противника војне хунте седамдесетих година. До своје десете године живела је у Аргентини, одакле је 1979. емигрирала и нашла уточиште у Француској, са мајком, која је нешто пре ње напустила земљу илегално, док је њен отац остао у Аргентини у затвору, одакле је пуштен, као и многи други, чим је диктатура почела да слаби.Данас живи у Француској (у Паризу), као и њена мајка, док јој отац живи у Шпанији.

Поменута књига објављена је у Француској још 2007, под насловом „Вртешка. Мала аргентинска прича”, где је постигла запажен успех и убрзо преведена на многе језике, а у међувремену Лаура Алкоба наставила је да пише и објавила романе „Бели врт” (2009), „Путници Ане Ц” (2012) и „Плава пчела” (2013). У овом последњем који се базира на њеној преписци са оцем док је био у затвору у Аргентини, наставља да евоцира успомене из детињства приповедајући о свом доласку у Француску и откривању француске културе.

„Роман ’Плава пчела’ говори о кидању корена са једном земљом и укорењивању у другу земљу и у други језик”, каже Алкоба.

„Поново читајући писма која ми је отац слао док је био у затвору у Аргентини, aја са мајком била у Француској, постала сам свесна значаја који је та преписка имала у мом животу, образовању и мом открићу литературе. Упркос цензури којој су та писма подвргавана, у њима има нешто снажно. Мој отац је имао величанствену идеју: да читамо исте књиге с обе стране Атлантика, он на шпанском, у својој ћелији, а ја на француском, у париском предграђу. Наша кореспонденција је много рекла о литератури и њеној моћи.Причајући о књигама, успевали смо да, упркос спутавању и тешкоћама, откријемо бескрајне хоризонте сна.”

У „Малој аргентинској причи”, пак, евоцирате успомене из вашег аргентинског детињства под војном диктатуром, испуњеног самоћом и ћутањем. Ви ипак кажете да то није „изгубљено детињство”?

Оно што је чаробно у детињству, то је способност деце да се прилагоде збуњујућим ситуацијама, да измисле свој свет и да сачувају безбрижност. У болним тренуцима који су задесили и Европу, током страшних сукоба који су убијали овај континент, такође се може констатовати то исто. Детињство има велики извор наде, па и прича у мојој књизи има све те елементе упркос времену великог политичког насиља и страха. Као дете морала сам да ћутим како се не би открила делатност мојих родитеља. Може се рећи да је ова књига рођена из тог ћутања, да сам захваљујући њој изашла из ћутања које је обележило моје детињство.

Какав одјек је књига имала у вашој отаџбини Аргентини?

Дочекана је са пуно емоција и не престају да излазе нова издања. Врло често примам писма од читалаца из Аргентине, међу којима има пуно младих. Књига се често изучава у тамошњим средњим школама и у програмима је многих универзитета. Она се такође користи и цитира у тезама о литератури која говори о седамдесетим годинама, и то како у Аргентини тако и у другим земљама. Добила сам бројне радове младих истраживача књижевности, где је реч о мом првом роману, и то не само из Аргентине него и из Шведске, Италије, Немачке… Нисам очекивала такав одјек.

Како сте се осећали када сте стигли у Француску?

Опет усамљено. Улагала сам енергију и време у дописивање са фамилијом која је остала у Аргентини поготово са оцем који је био у затвору. Док је он био у затвору, живела сам пишући. Међутим, врло брзо сам се заљубила у нову земљу и то осећање је само расло тако да је данас Француска земља коју носим у свом срцу. Усвојила сам је и постала је моја домовина, као што сам усвојила и француски језик за који сам веома везана. Имам утисак да без њега не бих ништа написала и да бих остала у ћутању.

Да ли сте икада пожелели да поново живите у Аргентини?

Не, не бих могла тамо да живим. Провела сам више времена у Француској него у Аргентини. У Француској сам провела младост. То су кључни тренуци у којима одрастамо и у којима постајемо оно што јесмо, формирамо се. Наравно и детињство нас формира. Оно је и даље присутно у мени, оно ме на неки начин прогони, али Француска је данас мој живот. Ја сам овде формирана, моја деца су овде рођена.

Као дете сте разумели своје родитеље револуционаре. Како данас оцењујете њихов избор?

Покушавам да говорим о њиховом избору без процењивања, са благонаклоношћу, али и са дистанцом и да кроз њихово искуство разумем целу једну епоху, снове револуционара шездесетих и седамдесетих година. Бити спреман да даш свој живот за идеје – има у томе нечег фасцинантног и страшног, похвалног и лудог у исти мах. Покушавам да опишем један тренутак историје како бисмо разумели све те парадоксе изнутра. Ту лепоту, снагу, лудост, заблуде. Ужас такође, али и сам врх снова.

Гордана Поповић