„Људи од челика” јачи од транзиције

„Људи од челика” преживели су транзицију. Раде у друштвеном предузећу у којем су сви још 2010. године добили отказ и уз то припадајуће отпремнине. Производе квалитетне пумпе, мотокултиваторе и малолитражне моторе који се извозе. Држава и не зна да постоје, а и кад начује – не хаје. За њих нема субвенција, повластица, ослобођења пореза, Динкићевих стимулација за сваког новозапосленог радника. За њих нема ничега. Ни будућности, кажу сами, мада су сви заслужили за овај Први мај Орден рада са златним венцем.

Тако је данас у раковичкој Фабрици малолитражних мотора „Двадесет први мај”. Некада гигант, ДМБ који је запошљавао 5.500 радника, сада, уз неколико портира и понегде загубљеног чувара, има 40 људи који се одупиру новом времену, или се само боре да сачувају сопствени посао, да преживе.

– Колега и ја радимо на одржавању свега. И глодалица, и стругова, и бушилица, и програмских машина, хидраулике, пнеуматике, али и канализације и струје. Машинбравар сам као Тито, а кад треба возим и виљушкар. У привременом уговору о раду пише ми 16 занимања – каже са осмехом и поносно, не жалећи се, Жарко Нићифоровић, радник у овој старој фабрици. А он, као најмлађи трудбеник, има 47 година.

И други, каже, морају тако да запну. На једној „линији“ са 25 машина ради пет људи. Сви морају да знају све. Истовремено су и стругари, и брусачи, и фрезачи... мајсторчине. А плата 30.000–35.000 динара. Али и за то морају да се помуче, добро запну, умасте жуљевите дланове. Руке им прљаве, али душа чиста.

Тик уз њих, у истој хали је „Фабрика турбомотора и трансмисија”, коју су купили врло познати тајкуни, људи чистих руку, а у њој пустош. Каква им је душа само они знају. Машине се продају у први мах на кило, као старо гвожђе. Озбиљна технологија на кило. Не зна се где завршавају те машине.

У тој фабрици су некада произвођени авио-мотори по лиценци „Ролс-Ројса”, турбине за хеликоптере, рађена је галванизација делова из пројекта „Југо-Америка”. Судар два света у истој соцреалистичкој фабричкој хали. Света који схвата да је прошлост и другог који само верује да је будућност.

Овде са радницима, а тако је у целој Србији, као да је неко играо „круна-писмо”. И то по систему: „Ако буде круна – ми добијамо све, а ако буде писмо – ви губите све.”

Инжењер Драган Станковић, човек старог кова, директор је ове чудом опстале фабрике малолитражних мотора. Са њим смо разговарали и тачно пре годину дана и од тада се ништа није променило.

И даље су, каже, друштвено предузеће у процесу продаје. Радници, које је после колективног отказа 2010. године сам вратио на посао, само да заврше наручене пумпе, моторе, ево већ четврту годину примају редовну плату, плаћен им је превоз, оверене су им здравствене књижице. Производња је за годину дана већа за шест одсто, извоз за 40 одсто, пред уговарањем је посао за Алжир у који треба годишње да се извози око 400 до 500 мотора посебне намене.

– Редовно измирујемо и рачуне за воду, струју. Стари дугови према држави, настали лошим реструктурирањем ДМБ холдинга, још нас притискају, али исплаћујемо чак и те пресуде по тужбама радника који су одавно отишли – каже Станковић.

Мало чудно звучи оволика брига директора о држави која би, да није оваквих фабричких утвара које саме себи обезбеђују егзистенцију, имала на постојећих 700.000 социјалних случајева још ових 40 душа, плус бар по три члана породице.

– Већи је проблем искидани репроланац. Добављачи су, као за баксуз, претежно фирме у реструктурирању. „Петар Драпшин“ из Младеновца снабдева нас клиповима, блоковима мотора, ИМР нам ради термичку обраду, стала је и „Индустрија прецизне механике“ која је продата – каже Станковић.

Ако се држава одлучила за реиндустријализацију, како каже инжењер Станковић, онда мора одмах да се мења Закон о приватизацији. Морају да се фаворизују купци који ће наставити производњу. Држава мора да одреди области производње које јој требају. Неопходно је формирати репроланац, целину насталу из садашњих фирми у реструктурирању.

Времена нема. У производњи је све мање стручних људи са искуством који су још при физичкој и менталној снази. Знање се у производњи не купује, оно се преноси годинама са старијег на млађег. Тако се знање добија, каже Станковић.

И за крај, виц из фабричке хале. Црн, очекивано, као и руке радника.

– Сретну се двојица и један каже: „Знаш да сад има мобилних телефона само за динар. – Знам”, одговара други, „али шта ће ми кад за те паре могу да купим фабрику.”

Због свега је можда најбоље да се ова фабрика поклони тим радницима. Ионако су некад они словили за власнике, а изгледа да само они и знају шта ваља са њом радити.