Нема казне за оне који преваре судију

Протекли фудбалски „вечити дерби” је најсвежији пример гледања на погрешну страну. И победник и поражени упиру прстом ка судији.

То што Мажић суди у Лиги шампиона и што ће да буде на Светском првенству у Бразилу не значи и да је непогрешив. Било је, а вероватно има и сада, судија који и згреше. Намерно.

Али њихово суђење неко разматра, оцењује, кажњава... И то званично. Пуноснажно.

Кривци су, увек, на другој страни

За судије, међутим, нема разумевања. Нема олакшавајућих околности као за сопствене играче, тренере итд.

Дешава се да се промаши пенал. Дешава се да се промаше и два на истој утакмици.

Барселона у финалу Купа шампиона 1986. није дала ниједан гол кад је дошло до пенала. Стеауа је постигла два и постала први шампион Европе из источне Европе.

И Звезда је 1991. освојила Купа шампиона с беле тачке. Сви њени играчи су против Марсеја погодили с 11 метара.

Али, Звездини играчи сада промашују пенале. И то током целе сезоне. И шта је предузето да играчи не подлегну притиску кад изводе најстрожу казну?

Сада се то оставља у други план. А у први план се гура, рецимо, питање зашто судија није досудио прекршај на средини, код аут-линије, после чега је Партизан дао победоносни гол.

Питање над којим Звезда треба да се замисли јесте зашто је примила гол у наставку те акције. Сви њени играчи у одбрани су били на свом месту, тако да то није био мат у једном потезу, то јест судијина одлука није донела Партизану пресудну предност.

С друге стране се с чудом питају како то да судија досуди два пенала против њих. И то су још домаћини!? Као да постоји ограничење.

На утакмици Црвена звезда – Динамо, 2. августа 1981, било је 2:2, а сва четири гола су постигнута из једанаестерца! За „црвено-беле” су голове дали Душан Савић и Владимир Петровић, а за Загрепчане оба Зоран Панић.

Недавно су против Манчестер јунајтеда, на његовом Олд Трафорду, досуђена три пенала за Ливерпул. Џерард је искористио прва два.

Партизан је на Звездином стадиона 7. јуна 1970. шутирао два пенала. Голман „црвено-белих” Ратомир Дујковић је одбранио оба.

На првенству Јужне Америке 1999. у Парагвају за Аргентину су против Колумбије досуђена три пенала. Сва три је извео Мартин Палермо и – није дао ниједан гол! А дао је касније (2007) за Боку јуниорс против Индепендијентеа 2007) гол са 61,2 метра!?

И један од наших најбољих фудбалера свих времена Стјепан Бобек на једној утакмици такође није искористио три пенала. У четвртфиналу Купа Југославије 1953, на дан оснивања његовог Партизана (4. октобар), ударце с беле тачке му је у 21. и 30. минуту одбранио Мајеровић.

Пошто ни после продужетака није било победника (5:5), извођени су пенали и поново је од Бобека био успешнији голман загребачког Динама (у 78. минуту једанаестерац није искористио ни голман Партизана Славко Стојановић).

Кад су извођени пенали гол нису дали ни такви асови као што су Милош Милутиновић и Бранко Зебец, па су гости отишли даље.

Међутим, они којима боду очи два пенала против истог тима никако да расветле како то да противнички нападач, у овом случају исти фудбалер (Мрђа) надмудри обојицу својих чувара (прво Станковића, па Трајковића) и нађе се иза њихових леђа, а да не буде у офсајду?

Или да кривца за заостатак од три бода, пре свега, виде у себи. Јесенас су Звезди поклонили та три бода, јер јој је победу из чиста мира донео аутогол Обрадовића.

А за предност „црвено-белих” у међусобним окршајима (не види се у табели, али вреди као један бод) да се запитају зашто је тако искусан играч какав је Волков створио противничком нападачу стопостотну шансу, па због гола више у гостима Звезда има и додатно преимућство.

А то нису једине почетничке грешке „црно-белих” у овој сезони. Међутим, у заборав се потискују и оне после којих су платили цех, па не чуди што се заборављају оне после којих није уследила казна.

Али, то су појединачни проблеми. Општи проблем, који се уопште и не помиње, јесте у томе што се спортски дух не само губи, него се то и подстиче.

За превару у фудбалу играчи не одговарају, ако то, наравно, судија није видео. Они могу свесно да приме лопту руком (Француз Анри у разигравању за Светско првенство против Ирске), после чега буде постигнут пресудни гол.

Или да лопта падне иза гол-линије на светском првенству (Немачка – Енглеска). Судија то није видео, али јесте немачки голман Нојер. Међутим, он ухвати лопту и „прави се Енглез”.

И ниједан од те двојице играча није кажњен због злочина против правила игре. И какав је то пример за све који играју фудбал?

Марадона није кажњен што је песницом дао гол Енглезима на Светском првенству 1986. Али је због узимања дроге избачен са Светског првенства 1990.

Схватљиво је и потпуно исправно што је кажњен због коришћења наркотика, али је несхватљиво зашто није кажњен и због кршења правила фудбалске игре. Оно прво је злочин из неке друге области, а ово друго је најтежи злочин према правилима игре.

Приликом убацивања лопте у шеснаестерац из корнера или слободног ударца судија и не гледајући може да досуди пенал или контрафаул, јер у тим тренуцима настаје опште гурање, повлачење, хватање, обарање, „глумљење фаула”...

И, што је најгоре, то је део тактике. То се увежбава. Као и опште незадовољство одлуком судије. Једни траже да судија буде још строжи, док се други чуде зашто је уопште „свирао”.

На фер-плеј највише позивају варалице

Један наш судија је, боравећи дуже у иностранству, у једној фудбалској велесили, из професионалне радозналости одлазио да гледа тренинге најмлађих фудбалских категорија.

И био је запањен кад је видео да се већ у том узрасту вежба, на пример, и то да се противнички играч уочи скока повуче за – ногавицу. Оне су у висини прстију руке опружене уз тело, нема покрета руком који би одао прекршиоца и још се прсти брзо склоне. Савршена фудбалска превара!

Због расизма, „политички некоректних” речи, изјава којима се нарушава нечији углед и слично може и накнадно да се казни фудбалер, тренер или неко трећи. Али, због прекршаја правила игре то се не користи.

И то подстиче да се настави с варањем судија, против којих су и они на игралишту, и они на клупи, и они на трибинама, па и медији, а и јавност.

Данас је бити капитен, на пример, врста почасти. А њихова првобитна улога је била да помажу судији да утакмица буде одиграна по правилима.

Али, данас је важно да се победи по сваку цену. Нарочито у професионалном спорту. И зашто би неко признао да је лопта са спољашње стране ушла у гол (такав случај је био ове сезоне у немачком првенству) или неку сличну превару кад од тога неће имати никакву вајду?!

Још је француски мислилац Роже Кајоа средином прошлог века у књизи „Игре и људи” тврдио да су преваранти најзаинтересованији да се поштују правила. Зато што могу успешно да варају само ако сви остали мисле да се ради поштено.

А код на се сви куну у своје поштење. Ту се не разликујемо од света.

Да ли је судија погрешио (случајно или не) оцењује се гледањем снимака, а он је лишен тога за време утакмице. А они који га преваре могу мирно да спавају.

Иван Цветковић