Јуче награђивани, данас у банкроту

Многo је домаћих привредника, којима се како у поверењу знају да кажу ни мало не свиђа епитет „тајкун”, обележило минулих петнаестак година привредне историје Србије. Због вртоглавог пословног успона добијали су, не само престижне еснафске награде, већ и признања новинара, привредних комора, разних удружења, асоцијација, медија, локалних самоуправа, агенција… Данас се против неких гласовитих привредника, који су били персонификација наше транзиције и повратка у капитализам, воде кривични поступци, други су на ивици банкрота, трећи су нестали из јавности, али има и оних који још сасвим добро раде.

Без обзира на то, подужа је листа овдашњих бизнисмена или њихових фирми који су претходних година понели неку од ласкавих титула – пословни човек године, менаџер године, најбоља компанија године. Ту су Мирослав Мишковић, Мирослав Богићевић, Веселин Јевросимовић, Милка Форцан, Бранислав Грујић, Миодраг Костић, Мирољуб Алексић, Душан Бајатовић, Горан Перчевић... Можда смо се у овом набрајању о некога и огрешили, али суштина није у самом списку, већ у ономе шта се данас збива с фирмама које су морале бити окосница нашег развоја и запошљавања. Где су данас и фирме и они који су их водили?

Свега неколико година пошто су, да иронија буде већа, економски новинари „одликовали” Горана Перчевића, генералног директора „Интеркомерца” титулом пословног човека година, у штампи је почело навелико да се пише о дуговима ове компаније. Перчевић је 2008. године примио и награду Привредне коморе Београда за најуспешније предузеће („Интеркомерц”), а годину дана касније исто признање добио је и од Привредне коморе Србије. Данас, према подaцима Народне банке Србије, „Интеркомерц” је у блокади дуже од 5,5 месеци и то за износ већи од 7,5 милијарди динара. Када је пре нешто више од два месеца у афери због пропасти Универзал банке ухапшен бивши посланик СНС-а и први човек те банке Драган Томић, у јавности се спекулисало могућношћу да и генерални директор „Интеркомерца” буде ухапшен због кредита које је добио од ове банке. Како је Перчевић тада рекао у интервјуу „Политици”, свим банкама у Србији „Интеркомерц” је дуговао између 65 и 70 милиона евра.

Крајем 2010. године „Делта” је проглашена за најуспешније српско предузеће по приходима и била је на првом месту листе Топ 300 „Економист медија групе”. Разлог – фирма Мирослава Мишковића је у кризној 2009. години приходовала 161 милијарду динара. Међутим, убрзо је почела криза Мишковићеве империје. Најпре су се појавили подаци о великим дуговима, пре свега „Делта максија” према добављачима, а спекулисало се о бројци од 300 милиона евра. То се завршило тако што је Мишковић продао „Макси” „Делезу” за 932 милиона евра и највећи део дугова вратио тим новцем. Данас „Делта” уместо некадашњих 20.000 радника запошљава 8.000. И даље је једна од највећих приватних компанија у Србији, али се против Мишковића води судски поступак због сумњи за малверзације у путарским предузећима.

И Милка Форцан, некадашња Мишковићева најближа сарадница је 2005. године добила признање Привредне коморе Београда за менаџера године. После сукоба и разлаза са Мишковићем, Милка Форцан није више толико експонирана нити у свету бизниса, нити у јавности.

Наградом пословни човек године одликован је 2008. године и Мирослав Богићевић, власник „Фармакома”. У последњих годину, две, постао је синоним за презадуженог привредника. Претрага података Народне банке показује да је „Концерн Фармаком МБ” у блокади од 16. 4. 2013. године и то за износ од готово девет милијарди динара.

Задуженост није проблем само ових лауреата. Целокупна српска привреда дугује банкама више од 18 милијарди евра. Највећи дужници су највеће компаније, што је случај и свуда у свету. Јер, нови послови и развој често се финансирају из кредита. Међутим, српски транзициони бизнисмени не могу се поредити са западним, бар не у неколико специфичности. Ту се крије и објашњење како су многи од награђених привредника доспели у проблеме.

Најпре су у доба приватизације узимали огромне кредите којима су се брзо ширили на тржишту и куповали не марећи за основну делатност. Тако су они чији је основни бизнис била малопродаја непромишљено ушли у вишемилионске послове са некретнинама. Застојем на тржишту и падом цене квадрата, доспели су у проблем. Други, који су се бавили дистрибуцијом робе и увозом аутомобила, почели су да купују продајни простор у центру Београда, и других градова, и такође доспели у проблем. Трећи су куповали све редом, па имају фирме које се баве продајом, производњом хране, изградњом станова...

– Сви су рачунали на велики и брз обрт новца. После 2008. тога више није било – наводи наш саговорник, и сам власник једне компаније.

Према речима оних који послују легално, код нас је релација висока политика, држава, привредници оптерећена односима из прошлости, личним везама из протеклих деценија, разним услугама и дуговима. То је, каже наш саговорник, главни разлог због којега се многима праштало нефер пословање.

Међутим, поставља се питање да ли је заиста за све одговорна само криза? Или је пре реч о фото роботу српског транзиционог бизнисмена који не уме и не може да послује без политичке подршке, личних контаката са властима и јефтиног (или чак бесповратног) задуживања којег више нема?

Ипак, не треба генерализовати. Има и оних чије пословање није довођено у питање. Међу лауреатима је претходних година био и Веселин Јевросимовић, председник компаније „Комтрејд”, који је 2008. године добио Златну плакету Клуба привредних новинара за пословни потез године, односно ширење своје компаније у региону. „Комтрејд” је данас једна од највећих ИТ компанија у овом региону и према финансијском извештају из Агенције за привредне регистре је и 2012. и 2011. годину завршила у плусу. И компанија „Металац” – Горњи Милановац била је награђивана. Данас такође добро ради, а њено посуђе се нашло и у америчким продајним каталозима. И Миодраг Костић је више пута био награђиван, а пословање његове МК групе у чијем су саставу, између осталог, „Карнекс” и хотели на Копаонику није доведено у питање. Мирољуб Алексић, председник „Алко групе”, у чијем саставу је „Пионир” из Суботице, више пута је проглашен за пословног човека година, а његова фирма добро ради.

 И компанија НИС је 2011. добила признање за компанију године. Ова фирма је пре продаје већинског дела руском „Гаспрому” правила губитке, а према последњим подацима у првом кварталу ове године остварила је добит од 8,6 милијарди динара.