Француска болује због Руанде

Специјално за „Политику”

Париз – Француски министар одбране Жан-Ив ле Дријан устао је у одбрану „части Француске и њене војске”, одбацујући оптужбе да је Париз учествовао у геноциду који се 1994. догодио у Руанди. Он је тиме реаговао на неколико пута поновљену тврдњу актуелног председника Руанде Пола Кагамеа да је Француска одговорна за „учешће у припремама и извршењу геноцида”.

„Операција ’Тиркиз’, која се од 22. јуна до 22. августа 1994. одвијала у оквиру мандата Уједињених нација, имала је циљ да осигура хуманитарни коридор, што је омогућило спасавање десетина хиљада живота”, написао је француски министар одбране, укључивши се у бурну полемику која је покренута у француској јавности поводом двадесетогодишњице покоља у којем су екстремисти племена Хуту убили око 800.000 људи, углавном припадника пламена Тутси.

Жак Огар, један од команданата операције, оптужио је Кагамеа да је сам желео масакре како би потом лакше завео диктатуру, позивајући се на аргументе његових политичких противника у егзилу.

Рено Жирар, новинар који је у лето 1994. пратио Кагамеове снаге који припадају Тутсима, пише да актуелни председник Руанде гаји мржњу према Француској још од 1990, када је помогла владиним снагама да зауставе напредовање побуњеничких снага на чијем је челу био.

Кагаме је те године покренуо офанзиву из суседне Уганде са циљем да освоји власт у Кигалију, али је тадашњи председник Руанде Жувенал Хабијаримене, припадник Хутуа као и 85 одсто популације, позвао француског председника Франсоа Митерана у помоћ. Француска, која је са Руандом имала уговор о војној сарадњи, као и са већином франкофонских земаља, не само што је наставила испоруке оружја и послала војне инструкторе који су обучили војску Руанде већ је учествовала у војним акцијама.

Схвативши да неће моћи да преузме власт докле год Француска буде подржавала режим у Кигалију, Кагаме је дошао у Париз 1991. где се састао са Митерановим сином. Овај сусрет није довео до промене става Париза, али је допринео, сматра француски новинар, да у августу 1993. у Танзанији дође до потписивања мировног споразума између председника Руанде и побуњеника. Кагаме, чије су јединице добиле касарну у главном граду Руанде, послао је писмо захвалности Француској, која је након потписивања споразума повукла трупе.

Жирар је уверен да је Париз могао да спречи геноцид, који је почео у пролеће наредне године након што је оборен авион председника Хабијарименеа, што је послужило екстремистима у његовој влади да позову на масовно убијање Тутсија.

„Било је довољно да Париз нареди војницима који су учествовали у операцији спасавања Европљана из Руанде да остану и пуцају на убице са мачетама”, али „француске власти су се плашиле да ће их оптужити за неоколонијализам и кршење (мировног) споразума”, пише Жирар за кога је операција „Тиркиз” била „невероватно закаснела и невешто изведена: већина Тутсија је већ погинула, а француска војска је невољно пружила уточиште извршиоцима геноцида”.

„Стратешки и тактички промашај Француске не чини је саучесником у геноциду”, пише Жирар, који оптужује Кагамеа за директну одговорност у масакрима десетине хиљада Хуту цивила у Демократској републици Конго (бившем Заиру).

Комисија француског парламента је још 1998. утврдила да је „француско присуство било на ивици директног учешћа” у геноциду. Француске трупе су спасле један број Тутсија и Хутуа, који су се повлачили ка Заиру, међу којима су били и извршиоци злочина. Утврђено је и да су француске јединице прошле поред места у којима су се одвијали масакри, а да нису интервенисале, као у брдима Бисесера, једном од упоришта Тутсија, где су могли да спасу око хиљаду људи.

Новинар Пјер Пеан у својој књизи из 2005. износи да је то била ствар пропуста у командном ланцу, а не смишљена намера, што је закључак до кога су дошли и други историчари и истраживачи. Међу њима су и аутори књиге „Црни рат” Давид Сервене и Габријел Перије, који, међутим, указују на одговорност Француске, која је игнорисала упозорења дипломата који су још од 1990. указивали на „геноцидну логику” режима у Кигалију, на оснивање казнених јединица и масакре над Тутсима који су личили на „генералну пробу” геноцида.

Едви Планел, директор „Медијапарта”, интернет портала посвећеног истраживачком новинарству, највише се истакао у позивању Француске да призна саучесништво у геноциду, између осталог, „зато што је усвојила расистичку идеологију, зато што није интервенисала да га спречи, зато што је оставила без заштите популацију која је од ње тражила заштиту, зато што је олакшала бекство починиоца геноцида у суседни Конго”.

У расправи је ефекат медијске бомбе имала тек објављена књига бившег припадника француске артиљерије Гијома Ансела, који је објаснио да је у Руанди мисија француских снага била да нападну Кигали и направе терен за повратак екстремистичке владе Хутуа, од чега се одустало након што је постигнут договор са побуњеницима. Он је изјавио и да су француске јединице штитиле и наоружавале Хуту снаге у избегличким логорима у Заиру претварајући их у војне базе.

Због света тога, професорка међународног права са универзитета у Паризу Рафаел Месон каже да би Француска требало да преиспита „хуманитарни” карактер операције „Тиркиз” и размотри званично извињење Руанди, као што је то учинила Белгија. Она позива на формирање нове комисије која ће испитати доказе који су у међувремену прикупљени и покретање „кривичних истрага о индивидуалном саучесништву у геноциду у вези са операцијом ’Тиркиз’”.

„Само под овим условима моћи ћемо да се позивамо на част Француске”, написала је у ауторском тексту.

Јачи и од Карле дел Понте

Париз – Стратешки интереси Француске у овом делу Африке су у конкуренцији са америчким, и то пре свега у суседном Конгу, највећој франкофонској земљи са изузетним природним богатствима. Руански председник Пол Кагаме, који је одрастао у избеглиштву у англофонској Уганди, а војну школу завршио у САД, дуго је имао подршку Вашингтона. Карла дел Понте, која га је оптужила за ометање истраге о злочинима за које се терете његове јединице изјавила је да су САД подржавале председника Кагамеа у толикој мери да је она отишла, а он остао. У овим притисцима она налази објашњење за то што јој није продужен мандат у Међународном кривичном суду за Руанду 2003. године. Једно од објашњења зашто је Кагаме поново оптужио Француску јесте да америчка подршка његовом режиму слаби због акција његових јединица у суседном Конгу, због чега су шансе да се нађе пред судом веће.