Како је судија Милутиновић постала „критизер”

Стање у српском правосуђу Србије далеко је од задовољавајућег, оцењује за „Политику” Љубица Милутиновић, судија Врховног касационог суда и члан Комисије за спровођење националне стратегије реформе правосуђа од 2013. до 2018. године.

Шта све „не штима у правосуђу?

– Усвајањем судско-организационих закона крајем 2008. године дошло је до драстичног смањења броја судова, а Високи савет судства додатно је својом одлуком смањио и број судија. Озбиљне последице лоше реформе из 2009. и 2010. осећамо и данас. Tоком 2013. године усвојени су нови закони, повећан је број судова и тужилаштава, што је праћено пресељењем предмета и премештајем судија и тужилаца, а нови судови захтевају нове суднице, писарнице, дактилобирое, судије, особље… И све то доводи до нових кашњења у остварењу правде грађана. Почетак примене новог Законика о кривичном поступку и тужилачке истраге довео је до нове сеобе предмета из судова у преоптерећена и неопремљена тужилаштва. Време које се урачунава у разумни рок за суђење и рок застарелости кривичног гоњења неумитно тече. Законик о кривичном поступку је у кратком периоду примене испољио озбиљне недостатке, што је показала анализа урађена у сва четири апелациона суда. Закон о уређењу судова из 2013. године предвидео је нови правни лек – захтев за заштиту права на суђење у разумном року, за који је предвиђена надлежност редовних судова иако нису регулисана и правила поступка ради остварења тог права. Такође, прелазним одредбама закона није регулисано шта ће се догодити са уставним жалбама које су већ поднете Уставном суду. Уношење ових одредаба у Закон о уређењу судова довешће до нових застоја у суђењу – резимира судија Милутиновић.

Судија каже да одредбе нацрта Закона о Високом савету судства (ВСС) о избору чланова овог тела нису добре, као ни предложено решење о раздвајању функције председника Врховног касационог суда од функције председавајућег Високог савета судства. Такође, наглашава, велики број судија не задовољава критеријуме адекватне стручности, опала је мотивисаност за посвећеност професији.

– Кретањем линијом мањег отпора, а ради постизања брзине, решавају се предмети али се не разрешавају спорни односи. То се као бумеранг враћа судству, јер се лоше пресуђени предмети укидају и тако долази до њиховог умножавања, а самим тим и повећања дужине судског поступка – закључује судија ВКС.

– Делиоци правде не смеју да стрепе од било кога, осим од Устава, закона, етичких и правних стандарда. Правосуђе треба да препозна квалитетне и послу посвећене судије, да кандидате за судијске приправнике регрутује из реда најбољих свршених студената права, а да у редове судија улазе најбољи, без обзира на то да ли у правосудни систем улазе преко Правосудне академије или кроз друга врата. Све ово неће бити могуће ако се не усвоје неопходне измене Закона о Високом савету судства и Закона о судијама, не донесу правилници о критеријумима и мерилима за вредновање рада носилаца правосудних функција, не изаберу председници судова, не одреди потребан број судија и тужилаца, не уреди законски положај правосудних службеника који је данас врло несигуран, не обезбеди јавност при избору кандидата за почетну обуку на Правосудној академији – каже судија Милутиновић.

На последњем састанку Комисије за спровођење стратегије, судија се супротставила министру правде Николи Селаковићу који је њене замерке да ово тело није урадило оно што је било предвиђено и да не ради на ваљан начин оценио као „критизерство”, а убрзо потом је и напустио скуп. Љубица Милутиновић за „Политику” каже да за све што је изнела тада има аргументе.

– Активности предвиђене за трећи и четврти квартал 2013. године у Акционом плану захтевале су израде закона, подзаконских аката, етичких кодекса, анализе ефеката усвојених закона... Све се то може видети у Акционом плану који је доступан на сајту Министарства правде, Народне скупштине и комисије. Много тога није урађено, делом из оправданих а делом из других разлога, укључујући и доношење релевантних закона (и измена закона) о парничном поступку, о ванпарничном поступку, извршењу и обезбеђењу, о бесплатној правној помоћи, медијацији, извршењу кривичних санкција и други бројни закони. Нису донети и етички кодекси за чланове Високог савета судства и Државног већа тужилаца, није урађена анализа ефеката раније усвојених закона, нису урађене бројне активности у вези са Правосудном академијом... Те недовршене активности пренете су у 2014. годину. Сада треба добро испланирати динамику њиховог остварења да не би дошло до даљег одлагања и комисија је дужна да пажљиво прати њихово остварење, усмерава њихов ток и захтева правовремено реаговање. Успех у томе зависи од носилаца тих активности и саме комисије и њене спремности да адекватно реагује – закључује судија Врховног касационог суда и члан Комисије за спровођење Стратегије реформе правосуђа.

Неизабрана, па враћена у Врховни суд

Судија Љубица Милутиновић рођена је 1952. године у Лајковцу. Правни факултет Универзитета у Београду завршила је 1974, а правосудни испит положила је 1975. године. Почела је као приправник у Окружном привредном суду у Београду, а 1978. године изабрана је за судију Првог општинског суда у Београду, да би 1992. постала судија Окружног суда, а 1998. године судија Врховног суда Србије.

У јануару 2010. остаје ван судског система као неизабрани судија, да би је у септембру 2011. Високи савет правосуђа вратио на судијску функцију у Врховни касациони суд, где и данас ради као судија грађанског одељења.

Током радног века била је председник Грађанског одељења Првог општинског суда, председник Одељења судске праксе Окружног суда, заменик председника Врховног суда Србије, а од септембра 2013. године је члан Комисије за праћење спровођења Стратегије реформе правосуђа.

Предавач је на основним и мастер студијама на правним факултетима у Београду, као и на курсевима за припрему правосудног испита. Члан је управног одбора Друштва судија.