Тибетански мастиф као симбол престижа

Од нашег специјалног извештача

Пекинг – Импозантни риђи тибетански мастиф продат је у Кини за милион и по евра, што је највиша цена плаћена за пса у свету, тврде кинески медији. На недавној изложби паса у кинеској покрајини Ђеђијанг, богати купац је за пса, старог годину дана, високог 80 центиметара и тешког 90 килограма, дао 12 милиона јуана (8 јуана за 1 евро). И назвао га Биг Сплеш.

Тибетанског мастифа, којег називају и „тибетанска дога”, у Кини пореде с лавом због огромне главе и дуге гриве. Та пасмина, иначе у две боје – риђој и црној, од скора је постала најновија помама богатих Кинеза који купују те псе као симбол друштвеног статуса.

Кинези сматрају да је тибетански мастиф идеалан чувар – најснажнији, најсрчанији и највернији пас. Он је традиционални симбол тибетанских манастира, неустрашив и одан, и дуго се користио за лов на леопарде и вукове и широм Азије. Али, ако се лоше издресира, постоји опасност да буде непредвидив и окрутан и да се изроди у звер.

Овај огромни пас, који својим изгледом подсећа на краља животиња, у стању је да одбрани цело село од чопора вукова, сведоче одгајивачи ове пасмине. Високо цењене чисте карактеристике тибетанског мастифа опстају још само у ретким врхунским леглима. А и храна, наводно, треба да буде посебна: куване рибље главе, изнутрице, љуске јаја у праху, уље из јетре шарана...

Држање паса по кућама у кинеским градовима, пак, донедавно је било права реткост. Данас се све више Пекинжана одлучује да им пас буде најбољи пријатељ. Један од разлога за то јесте и велики број усамљених становника кинеске престонице који утеху налазе управо у друштву кућног љубимца.

У кинеској престоници одвајкада важи правило да не треба држати велике псе. „Због предострожности”, гласи образложење пекиншких власти: „Велики пси могу да буду веома опасни и претерано једу.”

Да би људи били обесхрабрени да држе псе, овде је уведено плаћање годишњег доприноса приликом пријављивања љубимца у висини неколико месечних плата. Ипак, то није било баш ефикасно јер су власници избегавали да пријаве своје „најбоље пријатеље”. Поред тога, према пекиншком пропису, забрањено је да једна породица има више од једног пса, који такође не сме да припада некој од великих пасмина.

С друге стране, није занемарљив број Кинеза који сматрају да би држање паса, без обзира на пасмину, требало да буде у потпуности забрањено у Пекингу. Присталице те идеје као разлог углавном наводе податак да у Пекингу (22 милиона становника) нема довољно животног простора ни за људе, а кучићи својим присуством то само још више погоршавају.

Процењује се да у Пекингу данас лаје и завија „најмање милион паса, од којих више од пола милиона није регистровано”. Један од разлога за то јесте и велики број отпуштених радника или усамљених пензионера који утеху налазе управо у друштву кућног љубимца, најчешће пекинезера.

Пекинезери су некад били искључиво кинески дворски пси. У царској Кини сматрани су светим створењима о чијој нези су се бринули евнуси и конкубине из Забрањеног града. Први пекинезери стигли су у Европу 1860. године, када су их Енглези отели из опљачкане царске палате у Пекингу.

Минијатурни пси, много мањи од пекинезера, а камоли од тибетанског мастифа, недавно су постали и заштитни знак новопечених кинеских богаташа, а у доба Културне револуције били су изопштени као обележје буржујске декаденције.

Данас за тим „бонсаи псима” влада помама, наравно када је реч о добростојећим Кинезима, а нарочито у Пекингу и Шангају. Ту је своју шансу недавно видела извесна Сјао Ши која је створила практично нову пасмину – „орхидеје из Пекинга”. Ова псећа варијанта орхидеје ни кад одрасте не прелази висину од 20 центиметара и тежину од 700 грама (лакши су чак и од мексичке чиваве).

У доба Мао Цедунга таква минијатура од пса била би незамислива. Тада је било допуштено једино држање керова „корисних за кинеско друштво”, као што су ловачки пси и овчари, док је псеће месо било веома цењено у кулинарству као добар залогај.

Псеће месо се и данас једе широм Кине, али највише у провинцијама Гуандонг (бивши Кантон) и Сечуан. Према сведочењу кинеске штампе, на пијацама провинције Сечуан цвета трговина псећим месом.

Само на једној пијаци, у сечуанској престоници Ченгдуу, дневни промет псећег меса достиже четири тоне – тврди локална штампа, додајући да цена за килограм износи 16 јуана (два евра). Хонгконшка телевизија својевремено је приказала једну месару у Ченгдуу у којој обријани мртви пси висе на гвозденим кукама, поред прасића. Изнад је стајао натпис: „Свежа роба”.

У регуларним пекиншким продавницама нема псећег меса, али зато у низу ресторана служе „кереће специјалитете”. У пекиншком ресторану „Царски пас” на менију се налази више од педесет јела од псећег меса. Порција псеће супе – пошинтанга, рецимо, кошта 13 јуана. Ово, наводно, хранљиво јело давно је преузето из корејског јеловника, тврде Кинези.

У Кини је својевремено избила „афера бернардинац”, када је печено месо доброћудног џина међу псима рекламирано као „деликатес, препун ароме”. Широм Кине тада је никло више од 50 фарми за узгој бернардинаца, чије се месо продавало за 20 јуана по килограму.

Кинези су почели масовно да тргују месом ове швајцарске пасмине, тврдећи да има „моћ афродизијака”, што је изазвало буран протест Швајцараца. Бернардинац је радни пас, пожртвовани спасилац и поуздани човеков пријатељ, а не некакав афродизијак, чуло се у кампањи за заштиту бернардинаца.

Кинолози, иначе, тврде да преци бернардинца потичу од тибетанског мастифа и да је то разлог више за дубоко поштовање ове племените пасмине.