Српски импресионисти су се уметношћу борили

Наша чувена сликарка Надежда Петровић веровала је и често истицала да „права велика уметност мора бити учитељ васпитач и борац за напредак човечанства”. Управо такав став могуће је сагледати на изложби 105 слика чији су аутори Надежда Петровић, Милан Миловановић, Коста Миличевић и Малиша Глишић, која ће под називом „Светлост у мраку Првог светског рата” бити одржана од 10. маја до 10. септембра на првом спрату Народног музеја у Београду. Са поднасловом „Врхунска остварења протагониста импресионизма у Србији”, поставка чији је аутор кустост Љубица Миљковић, приређује се у част 170 година од оснивања Народног музеја, али и као упозоравајуће подсећање на 100 година од почетка Првог светског рата. Иван Тасовац, министар културе и информисања, отвориће изложбу 10. маја у 13 часова, а његово министарство је заслужно и за обиман каталог са репродукцијом сваког експоната и доста илустрација у функцији монографске студије, уз текст Љубице Миљковић.

„Анђа у башти”, Надежда Петровић, 1910–1911.

– Tрудила сам се да насловом изложбе „Светлост у мраку Првог светског рата” и поднасловом „Врхунска остварења протагониста импресионизма у Србији” упутим у суштину српске уметности почетком 20. века. Симбол поставке је слика Надежде Петровић „Дереглије на Сави”, која се налази на насловној страни каталога, плакату и позивници, јер од ње почињу токови импресионизма у Србији и има значење као Монеов рад „Импресија рађања сунца”. Зрело доба српског импресионизма траје од 1907. до 1920. године и то у напетим ратним условима почев од такозваног царинског рата и анексионе кризе, преко балканских ратова, до Првог светског рата и крешенда у увертири светског мира који неће дуго трајати, и завршиће се још суровијим глобалним сукобом. Због разлика и специфичности уврежен је термин „српски импресионизам”, који наставља онај изворни и сведочи о распрострањености и трајању, у свету омиљеног правца, названог по Монеовој „Импресија рађања сунца” – каже Миљковићева, најављујући предстојећи уметнички догађај који ће после више од деценије омогућити да видимо вредна дела.

Наша саговорница истиче да су: – Надежда Петровић, Милан Миловановић, Коста Миличевић и Малиша Глишић, најдоследнији српски импресионисти и заступници модерне. У Првом светском рату помагали су као болничарка и као ратни сликари, али и постали његове жртве. Исцрпљени и болесни умрли су Надежда (1915), Глишић (1916), Миличевић (1920), а оптерећен преживљеним Миловановић је скоро престао да слика.

„Манастир Хиландар”, Милан Миловановић, 1907.

На наше инсистирање да нам исприча и неку до сада непознату, а занимљиву причу о врхунским сликама које ће ускоро бити пред нама Љубица Миљковић каже:

– Поред ремек-дела, од којих многа више од деценије нису виђена због затворености сталне поставке Народног музеја и Музеја савремене уметности, изложићемо и рад Надежде Петровић „Анђа у башти” (1910–1911). Уметница је ту насликала своју сестру у башти, а поједини историчари уметности посумњали су својевремено у аутентичност ове фигуре у пределу, када је почетком деведесетих, после скоро века од настанка, откривена код власника у Београду. Њихово неповерење ипак је неоправдано, јер постоје одлике самосвојног сликарског поступка, а чињеница је и да је Надежда Петровић снимила слику у свом париском атељеу 1911, о чему сведочи фотографија.

Сазнајемо да је највећи изазов био, по мишљењу наше саговорнице, схватити српске уметнике који су веровали у то што раде упркос неразумевању појединих конзервативних критичара, тежини живота без новца и катаклизми хуманости.

– Њихова љубав према уметности и отаџбини требало би да нам буде узор. Српски импресионисти су се уметношћу борили и против колонијалних аспирација великих сила и против уништења хуманистичких вредности. Обезбедили су себи места у пантеону заслужника, а зло рата победили су снагом духа. Унутарњом светлошћу обасјали су своја дела која и даље зраче. Ово четворо корифеја заслужили су да им одамо почаст пред ремек-делима на изложби, коју Народни музеј приређује у част 170 година од свог оснивања и као упозоравајуће подсећање на век од почетка Првог светског рата – наводи Љубица Миљковић.