У пожару нестали орлови крсташи

Недавни пожари који су избили у Делиблатској пешчари уништили су од два до пет парова орлова крсташа, најугроженије врсте птица у Србији, тврди за наш лист Војислав Васић, орнитолог, иначе некадашњи директор Природњачког музеја на Калемегдану. По његовој процени, у Србији има десетак парова ове ретке птице, а у источној и средњој Европи нешто више од 300.

Ватрена стихија, која је буктала на око 40 километара од природног резервата белоглавог супа, у близини Нове Вароши, срећом није угрозила и овог заштићеног и ретког лешинара.

Никола Стојнић, орнитолог Завода за заштиту природе, каже да међу најугроженије птице грабљивице у нашој земљи свакако спада орао крсташ, који се данас гнезди само на Фрушкој гори. Како каже, нестанак степских травних станишта и његовог основног плена, текунице, свео је ову врсту на руб изумирања. Данас се његова гнезда налазе у просторима под најстрожом заштитом, а постављају се и вештачке дрвене платформе.

Заштита пашњака са текуницама, на ободу Фрушке горе, велики је изазов са којим се срећу заштитари природе. Постављање хранилишта једна је од мера заштите којом се ублажава недостатак хране, а она су дала добре резултате код лешинара. Белоглави супови се данас гнезде у кањонима Увца, Милешевке и Трешњице. Њихова исхрана угинулим животињама, а касније и угинулом стоком, са смањењем сточарства довела их је на руб изумирања. Данас постоје хранилишта на којима ови лешинари редовно добијају храну и захваљујући којој њихова бројност расте, каже овај орнитолог.

Наша највећа птица је велика дропља, украс равнице. По Стојнићевим речима, услед интензивнијег преоравања степе, ова некада бројна врста сведена је на једно јато од око тридесет примерака, које је на ивици опстанка у северном Банату. Поред заштите њених станишта, организује се чување гнездилишта у летњем периоду, као и обрада земље на начин који овој врсти одговара.

Побољшање услова гнежђења неопходно је и за степске соколове, који праве гнезда на далеководима услед чега често страдају. Због тога се праве одговарајуће дрвене платформе, које треба да им обезбеде сигурније гнежђење. Поред тога, степски соко, као и сиви соко, честа су мета несавесних узгајивача голубова, а, као и друге грабљивице, страдају и од криволоваца. Строга контрола и рад инспекцијских служби, али и ширење еколошке свести, неизбежни су да би се ублажила ових појава, сматра Стојнић.

Он објашњава да смањењу и нарушавању станишта птица доприноси све већа узурпација простора Високопланинске шуме. Крче се и пашњаци и на њима се интензивно гради. Природа уступа место туризму, што је најизраженије на нашим најлепшим и највишим планинама, Копаонику и Старој планини. Шуме се крче зарад експлоатације дрвне масе, и све је мање старих, нетакнутих шума у којима живе бројне птице дупљарице, детлићи, мухарице, црвенрепке и друге. Степе и слатине у равничарским крајевима се преоравају и на њиховим просторима успостављају се једноличне ратарске површине. Водена станишта се исушују и преко мере загађују. Поред тога, многе врсте директно су угрожене прекомерним и илегалним ловом, прогоном и сакупљањем.

Сем заштите станишта птица, у оквиру заштићених природних добара, националних паркова и резервата, све се чешће спроводе мере активне заштите. Завод за заштиту природе, самостално или у сарадњи са другим институцијама и стручњацима, учествује у реализацији многих пројеката, који се односе на повратак врста које су нестале са својих станишта и на заштиту оних станишта која представљају последње уточиште врстама пред нестајањем у Србији.

Иначе, говоре подаци, да је због нарушавања природног окружења, сем црног лешинара и беле кање, међу десетак животињских врста које су ишчезле у Србији и мала дропља, брадан, тетреб ружевац, пеликан, сиви ждрал, плавокљуна патка, видрица, степски соко, текуница, велика дропља…