Ердоган између две ватре

Специјално за "Политику"
Истанбул, 10. августа – У политици је често као у животу људи: после тријумфа чекају изазови, велике дилеме шта и како даље. У таквој се ситуацији нашао турски премијер Тајип Ердоган који је на недавним ванредним изборима напросто збрисао политичке противнике. Али, чим је добио мандатарску палицу суочио се с дилемом: кога да кандидује за председника републике – који се бира у парламенту – од чега ће, добрим делом, зависити и састав владе, а можда и његова политичка судбина.
Нова влада биће позната најкасније за 45 дана. Ту неће бити проблема, пошто водећа Партија правде и развоја (АКП) има чак 341 од укупно 550 посланика.

Посланици су касно јуче без проблема изабрали новог председника парламента, другу у рангу личност у земљи. То је умерени конзервативац Коксал Топтан, неспоран политичар, који се тек однедавно приклонио владајућој партији. Он је раније био министар у коалиционим владама партија центра.

У опозицији су здушно подржали овај предлог владајуће партије. "Уколико Ердоган покаже помирљив став и приликом избора шефа државе ми ћемо подржати његовог кандидата, као што смо гласали за спикера парламента", каже лидер опозиције Дениз Бајкал.

Тежак задатак

Премијер Ердоган је смишљено предложио Топтана за председника Меџлиса, како би политичким противницима, са којима је на ратној нози, показао да је за компромисна решења. То је тачно, али је само за себе недовољно за помирење. Прави тест тек предстоји. Ердоган се сада пече на живој ватри, никако да преломи кога да кандидује за председника републике. Сви су у ишчекивању да ли ће поново предложити свог пријатеља и истомишљеника Абдулаха Гула, шефа дипломатије, или ће и ту ићи на неку компромисну личност.

"Премијеров задатак је изузетно тежак. Ако поново кандидује Гула ризикује нове конфронтације са секуларним естаблишментом. Уколико се преда и одустане од кандидатуре Гула за њега је такође проблематично", каже Волфанг Пиколи, турски експерт у Групи за Евроазију.

Победник ванредних парламентарних избора се нашао између чекића и наковња: опозиционих противника, с једне, и радикалних чланова своје странке, с друге стране. Када је у априлу предложио Гула за председника, армија му је јасно поручила да је против тог устоличења. "Када буде неопходно војска ће показати свој став. У то нико не треба да сумња", речено је тада на армијском веб-сајту. Домаћи новинари су одмах написали: то је модерни војни удар, изведен преко Интернета. Гул се привремено повукао, а генерали су привремено заћутали.

Ограничене опције армије

Када је на ванредним изборима убедљиво победила Гулова партија, новинари су, на једном пријему, запитали начелника Генералштаба Јашара Бујуканита – а шта сад? "Наш став је познат и ту се ништа не мења", војнички сувопарно је изјавио.

Премијер Ердоган је на жеравици, иако је тешко, готово немогућно, поверовати да би једног августовског јутра 2007. године тенкови могли да освану на улицама Анкаре. Генерали, додуше, у томе имају велико искуство: у последње четири деценије тако су оборили четири владе, последњу 1997. године, чији члан је био сада спорни шеф дипломатије Гул. 

"Опције оружаних снага су прилично скучене, али њих до краја никад не треба искључити", преносе локални листови изјаву једног домаћег војног коментатора.

Није мали број оних, поготово у радикалном крилу владајућег АКП-а, који охрабрују премијера Ердогана да не устукне, да је ово прави тренутак да се старој елити, предвођеној генералима, једном заувек стане на крај. Свеједно што би се нова влада, у том случају, суочила са многим унутрашњим препрекама у спровођењу европских реформи, решавању курдског и кипарског питања. Припадници умереније струје у његовој странци, међутим, мисле да треба пронаћи компромисног кандидата за шефа државе. Нека имена се већ помињу, али то су засад само нагађања.