Превејани мачак са достојанством сфинге

„Ствари за које мислите да су вам познате испоставе се да нису познате”, чувена је реченица Доналда Рамсфелда, мајстора такозване спиралне реторике по њему назване „Rumspeak” (Рамсфелдов говор) и архитекте непопуларних ратова које су САД водиле и још воде у иностранству.

Још увек амбициозни и упркос годинама још увек наочити некадашњи амерички државни секретар за одбрану у два различита мандата (у време Форда и у време Буша млађег), главни је јунак дугометражног документарног филма „Непознато познато” Ерола Мориса. Овај дугометражни документарни филм имао је светску премијеру на 70. Венецији, а на фестивалу Белдокс биће приказан 13. маја у Сава центру.

Морисов филмски портрет Доналда Рамсфелда није за пропуштање, јер огољује још увек амбициозног каријеристу са невероватним талентом за препознавање „одакле ветар дува”. Када се филмски аутор дотакне теме о постојању списка свих пожељних и одобрених начина за мучење затвореника у Абу Граибу и Гвантанаму или употребе оружја за масовно уништење, Рамсфелд  ће са миром идостојанством сфинге одговорити једино са „нешто се страшно десило у мојој смени”, а у ексклузивном интервјуу за „Политику” оскаровац  Ерол Морис (Оскар за документарац „Магла рата”) каже и да је реч о веома опасном човеку...

Шта Вас је током интервјуа са Рамсфелдом највише изненадило?

Одсуство било које врсте рефлексије у односу на оно што је урадио боравећи на изузетно високим функцијама у отменом офису у Белој кући. Ми смо напустили јужни Вијетнам, тај рат који је био гротесктан неуспех – 50.000 мртвих Американаца, милион и по убијених Вијетнамаца, југоисточна Азија преварена, а када сам га питао шта је из свега тога научио, Рамсфелд ми одговара: „Па, нешто функционише, нешто не”.

Рамсфелд се као задовољни мачак стално осмехује у камеру не показујући ни једног тренутка да има свест или интерес за то шта је у моралном смислу исправо, а шта погрешно?

То и јесте један од феномена о којем говори мој филм. Та похлепа задовољног мачка који се на крају смеје. Он је једна од најчуднијих ликова које сам икад интервјуисао. Можда је оно што га чини још чуднијим то што он није необичан. Ово је могао да буде само филм о таштини и углађености. Може бити.

Да ли је постављао неке посебне услове пре почетка снимања филма?

Није имао контролу над пројектом и материјалом и то треба да буде јасно. Посетио сам га у Вашингтону и замолио да дође у Бостон за два снимајућа дана интервјуа и тада му је однет и уговор на потпис што он никада није урадио. Почели смо снимање, видео је шта смо снимили, свидело му се и наставили смо. Ето, тако је било.

Како је реаговао када је видео потпуно завршени филм?

Не знам да ли га је видео, тако да не знам да ли му се допао.

Доналд Рамсфелд у филму „Непознато познато“ (Архива продукције филма)

А да ли мислите да је пристао на филм како би оставио сопствени легат?

Мислим да је то сигурно био један од разлога. Људи који знају да се током истраживања њихове биографије може наићи на проблеме, воле да искористе шансу да испричају сопствену причу и неку сопствену истину како би их људи видели у другачијем и што бољем светлу, разумели их боље. У сваком случају, тешко је знати зашто је заиста пристао.

Можа и због још неугашених амбиција?

Интересантно, он никада није постао председник САД,нити потпредседник, а његовом другару и „саборцу” у освајањима политичких тронова –Дику Чејнију, то је пошло за руком. Рамсфелду је управо то била амбиција, а с обзиром на његову политичку биографију и амбиције које и даље има, не би чудило да је помислио да му филм о његовој политичкој персони, могао на том путу помоћи.

Је ли икада показао љубомору у односу на свог пријатеља Дика Чејнија?

Веома је важно знати природу њихових односа и сигурно је да суревњивост ипак негде и лебди наоколо. Када сам га питао о томе да ли је постао државни секретар одбране у време Буша млађег због Чејнија, одговорио је да је именован зато што га је препоручио Буш старији.

Какво је Ваше лично мишљење о Доналду Рамсфелду?

То је реторичко питање, сигурно је да имам свој угао гледања због кога сам током снимања морао себе баш да контролишем. Није тајна какво је моје мишљење о годинама Бушове администрације и његове политике која је била неуспешна. Познато је и да имам веома мало стрпљења за људе који тврде да су сви ратови које је започео били из „исправних разлога”. Бла, бла, бла! Мој став је веома једноставан: није требало да започиње ратове и тачка!

Како објашњавате његову изјаву да је против напада на Сирију? Постао је пацифиста?

Ха, то сигурно није. Реч је о цинизму. Ратови су океј под републиканском администрацијом, али нису океј под администрацијом демократа. Не знам зашто је то изјавио и ко ће га знати. Требало је то да га питам.

Мислите ли и Ви да смо сада, као свет, у сигурнијим рукама?

Хм, у другачијим рукама. Гласао сам за Обаму, то да. Да ли сам сада разочаран неким од његових политичких потеза? Да, јесам, али то је дуга прича.

Рамсфелд је толико меморандума написао и оставио за собом, а не коментарише оне које су се односилина методе тортуре заробљеника у Ираку и Афганистану?

Он то назива „такозвани меморандуми о тортури”! А знате зашто? Зато што постоје и звани и знани меморандуми о тортури! Када му то предочите он каже: „Па, ја их никада нисам написао”. Тада се чује оно моје очајничко питање: „Заиста”?! Једна од  најмрачнијих ствари у историји моје земље, због чега се дубоко стидим, јесте то да смо ми ово радили! А, он им није написао да то раде? Ма дајте, молим вас! Он вам је попут лигње која облаком свог мастила затамњује своје присуство у рату.

У свету политике он је велики „сурвајверовац”, није више млад, а стиче се утисак да и даље мисли да као мушкарац веома добро изгледа?

Много људи заиста то за њега и мисли. То да он изгледа веома добро и привлачно. Многима се допада тај његов изглед „достојанствене сфинге“. Окарактерисали сте га као „сурвајверовца“ и ту сте у праву, али оно што је запањујуће јесте то што он бесконачно може да прича о себи, а да то не примећује. На пример, када се помене војник који је на умору а жели да преживи кога ће звати? Зна се, Доналда Рамсфелда! Када се говори о Тарику Азизу и најрационалније могућем начину решавања проблема, кога ће звати -  па Доналда Рамсфелда! Тако је и када се прича о било чему, он ће увек бити „спасилац”! То је најчуднији самоуниверзум. Универзум сачињен искључиво од ја, ја и ја. Само ја. Уметник контроверзи. И лажи.

Ипак, и опасан човек?

Опасан? А, шта ви мислите?! Па ми говоримо о човеку који је потегао најопснију војну апаратуру у историји рата! Опасан? Ма, нееее...