Прижељкујем Оњегинову Татјану

Ана Павловић, примабалерина Народног позоришта у Београду, вратила се недавно из Италије, где је са Дејаном Коларевим наступала на гала концерту којим је балетски уметник Ђузепе Пиконе обележио две деценије рада. Убрзо је уследио позив Ђузепеовог менаџера да Ана Павловић на сцени Римског театра наступи 23. и 24. маја као Аурора у балету „Успавана лепотица”. С обзиром да је и сама активна више од две деценије на сцени изводећи готово све представе из класичног репертоара од „Лабудовог језера”, „Жизеле” до „Дон Кихота” Ана Павловић за „Политику” говори о свему што чини њен уметнички живот.

– Ћузепе Пиконе је велика звезда у Италији, а сада је у статусу слободног уметника, има свог менаџера и наступа на значајним светским сценама. Са њим сам прошлог новембра играла у балету „Бајадера” у Београду и остварили смо тада сјајну сарадњу. Отуда позив да учествујем на његовом гала концерту који је приредио са још три пара великих балетских уметника, а за сарадњу са њим заслужна је и Љубинка Добријевић, кореографкиња и педагог. Дејан Коларов и ја смо као пар играли у Италији део из трећег чина „Бајадере” као и дует и варијације из београдске представе „Александар Велики”. Наступили смо у Пјаћенци, на сцени једног од најстаријих позоришта у Италији, потом у театрима у Вињоли и Католики. Било ми је то једно од лепших гостовања, а имала сам их доста, да споменем да сам пре неколико година играла и у Театру „Шанзелизе” у Паризу, на вечери под насловом „Звезде 21. века”. А ево сада ћу наступити и у Римском театру.

Ана Павловић, која иза себе има награде матичног позоришта, потом „Златни беочуг” и „Терпсихору”, наводи да је таква гостовања увек суоче са проценом колико заиста вреди као балерина.

– Корисно је одмерити своје снаге, јер тако схватите колико вредите. Срећна сам кад у свету представљам нашу позоришну кућу и земљу на најбољи начин. Волела бих да више играм и на матичној и на иностраној сцени. За мене је рад лек и увек се највише исплати.

Наша саговорница је на домаћој сцени већ двадесет и једну годину. Определила се да игра у својој земљи иако је било иностраних понуда и без обзира на то што ситуација у нашем балету није лака.

– Ево, на пример Дејан Коларов, наш први солиста је диван уметник, али он има хонорарни уговор и не зна да ли ће сутра имати посао, а можда ни један динар неће примити преко лета. Тешко је радити у тим условима. А уметник је биће ванвременско и нису му важне толико материјалне вредности и зато се догађа да буде злоупотребљен.

На питање колико је било преломних тренутака у њеној каријери Ана Павловић одговара:

–За тих 20 година било је превише преломних тренутака, кад се осврнем више је било ружних него лепих, али лепи остају. Увек ћу се сећати своје прве улоге у „Успаваној лепотици”, а по сензибилитету Жизела је заиста моја рола. Цео гвоздени класични репертоар који чине „Дон Кихот”, „Лабудово језеро”, „Жизела” и „Успавана лепотица”, „Бајадера” сам одиграла. Нисам лако долазила ни до чега и то је мој пут. Помагале су ми Иванка Лукатели, у чијој класи сам завршила балетску школу и Лидија Пилипенко, али сам много тога урадила сама и после 20 година не стидим се ничега.

О томе шта је све потребно да би човек успешно и дуго играо сазнајемо:

– За класичан балет мора да постоји психофизичка снага и способност. После две деценије рада морам да кажем да је на крају најбитнија психичка стабилност и нешто одакле црпите енергију, у мом случају то је породица. Ова професија узима много, све изгледа лепршаво, а у ствари није. Сваки успех се плаћа и једино вам то никад људи неће опростити. Волела бих да и Београду имам нови пројекат. То је храна за душу, да направите нову улогу поготову данас кад имам зрелост и искуство. Размишљам и о будућности, шта ће бити када одем са сцене и откривам да ме занима педагогија. Ако питате о неоствареним жељама, нисам одиграла ролу Татјане у „Оњегину”, и недостаје ми неокласичан балетски израз.