Цела школа на позорници

Они су се у позоришном игроказу „Љубав једна магарећа”, по тексту Роберта Такарича, у режији Милована Ђуричковића, показали као пра„ви глумци из великог града. Њихове глу„мачке бравуре” изазвале су неподељене симпатије и бурне аплаузе публике, а у међувремену, имали су и неколико успешних гостовања у околним местима, где су играли за своје вршњаке.

Марија, Јелена, Дајана, Марко, Немања и Миодраг ученици су другог, трећег и четвртог разреда истуреног одељења црвеначке основне школе, док је најмлађи члан ове театарске трупе Светислав, једини ђак првак у селу. Наставу похађају заједно и истовремено, у једној учионици. Док њихови вршњаци из већих места у слободно време могу да тренирају спортске дисциплине у неком од клубова или да буду чланови неког културно-уметничког друштва, деца у Новој Црвенки, осим игре у школском дворишту, немају никаквих других забавних садржаја. Зато је иницијатива црвеначког Удружења грађана „Културни мозаик” да окупи овдашње основце у малу позоришну трупу, у Новој Црвенки здушно подржана, како међу родитељима и просветним радницима, тако и у Месној заједници. Уз скромна финансијска средства сређена је бина у Дому културе, чија се дворана већ неколико деценија отвара само приликом избора, обезбеђени су костими, сценографија, расвета.Деца су с радошћу долазила на пробе, био је то за њих својеврсни доживљај, али и посебно усхићење што је њихова „Љубав једна магарећа”, након дуго времена, у овај објекат, уместо бирача, довела позоришну публику.

- Успели смо да све буде на нивоу, у складу с могућностима драмског аматеризма ове врсте. Недостатак новца надокнадили смо добром вољом људи и ентузијазмом. Циљ нашег пројекта је не само да укажемо на мањкавости детињства у малим срединама, већ да то и поправимо колико је могуће, да удахнемо мало нових културних садржаја у монотону свакодневицу ових малишана, али и села уопште. Тужно је да се Дом културе отвара само када се организују предизборни скупови или на дан избора, што, нажалост, није случај само у Новој Црвенки,истиче Милован Ђуричковић, који је, опредељујући се за рад с децом у овом селу, бирао позоришни текст за представу у којој ће сваки ђак имати и глумачку ролу.

Марија Саболчки (11), најстарија чланица ове драмске дружине, каже да увек има трему када су јој родитељи у публици, али и да „ухвати понекад” себе у маштарењу да ће, кад одрасте, бити глумица. Њен најбољи друг Марко Радман, коме је поверена главна улога, каже да га „не хвата” трема на представама, али, додаје, нај„више се плаши да неко не заборави текст”. За Марка је, иначе, нај„већа брига” да ли ће се најмлађи глумац Светислав Ђекић на време појавити на сцени, пошто је, „тек што је сео у школску клупу, стао и на позоришне даске”.

У плану овог малог драмског ансамбла је да до краја школске године гостује у још неколико места, да би како истичу што већем броју вршњака пренели поруку која у њој доминира: Све је могуће, љубав је дивна а све су то, ипак, магарећа посла.