Само је пропаст сигурна

Свега пет одсто житеља Србије слободно време проведе на концертима класичне музике, показало је истраживање о културним навикама у Србији, које су својевремено спровели Предраг Цветичанин и Маријана Миланков из Завода за проучавање културног развитка. Чак 60 одсто наших људи, према истом извору, у претходних годину дана није учествовало ни у једном културном догађају, док их је свега два одсто редовно пратило збивања у тој области.

Ипак, неке манифестације и институције успеле су да опстану или се од почетка наметну као „културни брендови” Србије – препознатљиве, прихваћене, добро посећене, медијски пропраћене. Не говоримо о новосадском Егзиту, драгачевским гудачима и лесковачкој Роштиљијади (или било којој сличној смотри гастрономије, забаве и естраде, какве огроман проценат наших земљака сврстава у своје омиљене културне садржаје), већ о Фесту, Бемусу, Битефу, Белефу, Београдском фестивалу игре, Џез фестивалу, Сајму књига, Арт гитар фесту и другим међународним манифестацијама у српској престоници; о Народном музеју, Музеју историје Југославије, Културном центру Београда, Кинотеци… и осталим институцијама чији садржаји надилазе скромна интересовања овдашњег становништва, које – сасвим погрешно – сматра да је култура нешто скупо, неразумљиво, намењено уском кругу људи.

– Култура је, напротив, веома широко поље, које поред уметничког и традиционалног стваралаштва обухвата и разне социјалне обрасце понашања, па тако говоримо о култури одевања, читања, становања, производње… Она успоставља и афирмише вредности једног друштва, заправо одређује какво је то друштво, зато никако није „елитистичка” и не може бити ограничена интересима мањине, било да је реч о онима који је стварају, онима који о њој одлучују или онима који је конзумирају – каже за „Магазин” Весна Даниловић, помоћница директорке за програм Културног центра Београда.

Културна политика једне земље подстиче те вредности, поставља циљеве и налази начине како ће их постићи. То је отворени процес који се стално дограђује и који захтева три предуслова: образовање, планирање и – визију. Тек онда долазе паре.

– Ако нема памети, паре не помажу. Уколико не знамо шта хоћемо и не успемо правовремено да то испланирамо, новац ће бити улудо потрошен. Најскупље се плаћа оно што се тражи у последњи час, а у Србији се то стално догађа. Рецимо, кад планирамо велике изложбе, требало би барем две године унапред да знамо којим средствима располажемо и када ћемо их добити, да бисмо све организовали, ангажовали одговарајуће стручњаке, тражили додатне финансијере, укључили се у међународне пројекте… То, међутим, не можемо јер се буџетски издаци одређују само за једну годину, а исплаћују са закашњењем, и нико не зна који су културни приоритети на националном и локалном нивоу. Зато немамо ни веће продукције у култури и уметности. Као да се култура овде никога не тиче, чак ни оних који би тиме требало да се баве, као што су влада, надлежно министарство, скупштински одбори и еснафска удружења – примећује наша саговорница.

Филмови за „храбри нови свет”

Болне тачке наше културне сцене су и бирократизација, запостављање креативности, препреке свакој личној предузимљивости, законска ограничења (на пример, култура се третира исто као грађевинарство, трговина или пољопривреда када је реч о јавним набавкама), нејасна државна политика према овој области… Тако се, рецимо, догађа да неколико градова у Србији конкурише за културну престоницу Европе 2020, а ниједан за то нема ни капацитете, ни одговарајућу инфраструктуру, ни подршку државе.

– Немамо, чак ни у главном граду, довољно велики и добро опремљен простор за значајне изложбе, па ако таква и дође у Београд, морамо да је прилагођавамо простору којим располажемо, уместо да простор прилагођавамо садржају – истиче Весна Даниловић.

Захваљујући веома разноврсном програму намењеном различитим циљним групама – поменимо филмске фестивалске пројекције, реномирани Октобарски салон, Артгет галерију фотографија (једину те врсте у земљи), радионице, предавања, округле столове, издавачку делатност и, најзад „Београдски излог”, оно по чему је посебно препознатљив страним посетиоцима српске престонице – Културни центар Београда не само да опстаје као „бренд”, већ успева да то чини уз све већи удео сопствених пара. Сад је то већ 53 одсто, наспрам 47 одсто колико добија из градске касе.

Иако је београдски Фест, једна од најстаријих и најпознатијих међународних културних манифестација у нашој земљи, више пута мењао концепцију, селекторе и начин одабира филмова, и даље спада међу најјаче културне брендове Београда и Србије.

– Пре више од четири деценије, Милутин Чолић је дошао на идеју да на једном месту прикаженајбоље и најпопуларније филмове света.Основао јеФест,под слоганом „Храбри нови свет”, по називу чувеног Хакслијевог романа. И данас су филмови Феста обавезно биоскопске премијере,мадаје неке хитове могуће видети и пре тога, на интернету или ди-ви-дију. Упркос томе, велико платно још није изгубило чари, о чему сведочи и последњих година устаљен број од око 100.000 гледалаца – каже Градимир Димитријевић, в. д. директора Дирекције Феста.

За организаторе Феста највећи изазов је довести значајне госте чији су филмови на програму, јер су њихови ангажмани често планирани месецима, па и годинама унапред, а неретко њихов долазак захтева и финансијска средства која превазилазе могућности Феста. Показало се да је најсигурнија варијанта – приватан контакт.

– Највећа вредност Феста јесте програм, за који су најзаслужнији селектори (један од најцењенијих био је Небојша Ђукелић). Било је и промашаја: програмски су углавном заборављени, а неки организациони су постали анегдоте – признаје наш саговорник.

Првих деценија Феста главни финансијер је била држава али су и тада, по речима Чолића, у мањем обиму помагали и спонзори. Данас је ситуација обрнута, каже Димитријевић.

– Град Београд и држава чине велике напоре да би помогли, а тиме и одржали Фест, али финансијски ослонац (више од 70 одсто) представљају сопствени приходи од улазница и помоћ спонзора (рецимо НИС-а). Настојимо да са свим биоскопским дворанама с којима сарађујемо остваримо тржишни и партнерски однос. Приход од улазница дели се на Дирекцију и биоскопску дворану, као и на дистрибутера, ако постоји у случају конкретног филма. Приоритет нам је квалитет пројекција, а он зависи од најновијих дигиталних филмских пројектора, па и од седишта, јер није свеједно на чему ћете седети два сата. И то је један од разлога што смо укључили свега неколико дворана у Београду и Арену у Новом Саду – указује Димитријевић.

Џез, гитаре и савремени плес

И док некада незаобилазни Бемус, још један од наших културних брендова, привремено нестаје с београдске сцене (док се не реши статус „Југоконцерта” као организатора), а Битеф посустаје у улози најхрабријег промотора савремених позоришних тенденција, Београд постаје, не само за своје житеље, већ и за љубитеље ове врсте музике из целе Србије, па и Европе, центар џеза, захваљујући Београдском џез фестивалу. Највеће виртуозе гитаре, али и њихове поштоваоце, у Србију сваке године доведе Арт гитар фест. А већ дванаест година заредом град на ушћу Саве у Дунав домаћин је Београдског фестивала игре (БФИ), који се у међувремену прочуо и у свету.

– Све представе, баш као и гостовања најпознатијихсветских играча и кореографа с мањим, али интересантним продукцијама, уливали су наду да би савремена игра могла да нађе публику уСрбији.Веровала сам да би један атрактиван, велики фестивал могао да скрене пажњу јавности, медија, спонзора и државе, и на крају да игру с маргине доведе у центар културних збивања – наводи Аја Јунг, оснивач и директор Београдског фестивала игре.

– Нажалост, највећи ризик увек се везује за финансирање програма и стрепњу да ли ћемо покрити трошкове јер, за разлику од светских фестивала с којима нас пореде, ми нисмо у позицији да, осим програма, имамо и унапред дефинисан буџет. То је оно што замара, баш као и потреба да се велики део пројекта који доноси светску препознатљивост Београду одрађује „пријатељски”, уз волонтирање десетина људи – објашњава наша саговорница, наглашавајући да се овај фестивал финансира највећим делом захваљујући амбасадама и донаторима, док наше институције покривају тек петину средстава потребних да би се домаћој публици омогућило да светске продукцијепогледа по цени неупоредиво нижој у односу на ону по којој се играју у другим европским градовима.

– У Србији се вредности препознају и награђују тек када их више нема – примећује Аја Јунг.

Прослављени балетски уметникКонстантин Костјуков, примајући29. априла, на Светски дан игре, овогодишњу награду „Терпсихора” Удружења професионалних балетских играча, кореографа и балетских педагога, искористио је прилику да укаже на тежак положај наших најзначајнијих институција културе.

– Причамо о српству и традицији, али када је реч о националним културним брендовима, попут Народног позоришта, не чинимо ништа. Надам се да ће Министарство културе помоћи да добијемо добру сцену какву имају свуда у свету, да бисмо могли нормално да играмо, да ћемо добити нову оперу и сцену за балет, па и већи простор за оркестар, како се музичари више не би гурали лактовима – казао је првак Балета Народног позоришта.

Костјуков је нагласио да је балет, као универзални језик тела, важан не само за културу једне земље, већ и за њену промоцију у свету: може бити успешнији од политике, дипломатије и економије.

Уосталом, додао је, помирење на Балкану кренуло је управо преко културе, и то – једном балетском представом.

-----------------------------------------------------------------------------

Изван Београда ни биоскопа, ни позоришта

Читање књига спада међу активности непопуларне у нашој земљи, закључили су истраживачи Завода за културни развитак Србије: проценат грађана који у претходној години нису прочитали ниједну (било за потребе посла, за самообразовање или из ужитка) био је од 75 до 80 одсто! Више од половине испитаника није било у стању да наведе име свог омиљеног редитеља или композитора, више од 80 одсто неког вајара или архитекту, а чак 90 одсто стрип цртача. За разлику од неколико домаћих поп и фолк певача, за које су готово сви знали, и до 77 одсто анкетираних није чуло за Марину Абрамовић, Биљану Србљановић и Давида Албахарија, наше „светске адуте”.

Исто истраживање потврдило је постојање великог јаза у културној понуди Београда и остатка Србије: не само да изван престонице нема опере, балета и симфонијских оркестара, већ у многим местима нема ни биоскопа, позоришта, изложбеног простора… Чак 85 одсто малишана у јужној Србији и више од 90 одсто у Шумадији и западној Србији никад није имало прилике да уживо види луткарску представу!