Десет година Путина

У прошлу среду, 7. маја, навршило се тачно десет година од када Владимир Путин неприкосновено води Русију. Истини за вољу, Путин је на чело земље дошао 31. децембра 1999. указом тадашњег првог шефа руске државе Бориса Јељцина. Али то је било само у функцији вршиоца дужности, пошто је Путин у то време већ био премијер. Формално, за председника је изабран у мају 2000.

Јељцин је свом наследнику оставио земљу у потпуном расулу. Оно што је вредело препуштено је свакоме ко је могао мало дубље да завуче руку у џеп, или је имао подршку банака, спремних да сопствени капитал повећају откупом по багателним ценама великих индустријских комплекса, изворишта енергије, свега што је доносило добит. Обични грађани доведени су на ивицу егзистенције, бујао је криминал, корупција је достигла невиђене размере. Градови су тонули у беду, а у појединим републикама, попут Чеченије, дошло је и до оружаних сукоба.

Тешко је одговорити да ли је Јељцин одабрао Путина зато што је веровао да он једини може земљу да покрене унапред, или се та идеја сама наметнула у глави остарелог председника добро начетог алкохолом. Ипак, чињеница да је нови шеф државе потекао из безбедносних структура (КГБ) унапред је указивала на то да ће ствари кренути новим током. Подаци којима је располагао давали су му могућност да преко ноћи створену класу богаташа – олигарха држи под контролом. Па чак и да их усмери да оно што су украли од државе поново ставе у функцију исте.

Био је то добар пут и Русија је убрзано почела да се диже из учмалости. Бирачи су препознали такву политику и дали јој пуну подршку. Према истраживањима центра „Левада”, председников рејтинг данас износи 82 одсто. А према анкетама других релевантних агенција за испитивање јавног мњења, „индекс среће” међу грађанима достигао је 78 процената. Највише у последњих 25 година.

Такође, ни противници Путиновог вођења државе на унутрашњем и спољашњем плану нису могли а да му не одају признање. Већина Американаца, на пример, данас сматра да је руски председник моћнији лидер од Барака Обаме.

Са друге стране, има и оних који сматрају да је руски председник превише опседнут идејом обнове некадашњег Совјетског Савеза, наравно, у новом облику. Ратови у Чеченији, Грузији или најновија дешавања у Украјини, посебно после присаједињења Крима Руској Федерацији, изазивају бојазан да се у Европи појавио нови лидер, способан да мења свет независно од жеља других. Уосталом, и сам Путин је својевремено распад СССР-а оценио ка највећу геополитичку катастрофу 20. века.

Остаје, дакле, питање, како се носити са таквим политичарем. Американци су све више свесни да свет према њиховом узору није могуће изградити на другим меридијанима планете. Кина је, практично, већ постала најмоћнија економија данашњице. Умногоме захваљујући и енергентима које добија из Русије. Уз то, Русија Кинезима нуди своје велике ненастањене просторе на далеком истоку, чиме се ствара чврста веза између највеће и најмногољудније државе на свету.

Европа, ма колико изгледала уједињена, све више губи на компактности и све више сумња у лидерску улогу Америке. Послови који је везују за Русију превише су конкретни и исплативи да би их нарушавао анимозитет који вашингтонска администрација гаји према колегама из Кремља. Недавна неприлична изјава о ЕУ, коју је изрекла Викторије Нуланд, недвосмислено показује да Брисел у садашњем светском поретку ипак игра споредну улогу. То се осећа и у оквиру саме ЕУ у којој су све запаженија међусобна неслагања, а која ће, најављеним сепаратистичким референдумима у појединим чланицама, само добити на снази.

У таквим условима поверење Руса у Путина делује на Западњаке прилично обесхрабрујуће. Парада поводом 9. маја, Дана победе, одржана у петак у Москви, поменуте, том смислу, дефинитивно није усрећила.

У Русији има још много тога да се уради. Према неким подацима, влада са бившим председником Дмитријем Медведевом на челу није увек у стању да на време испрати захтеве које пред њу ставља шеф државе. Животни стандард Руса и даље је нижи од европског. Технолошки, индустрија је у заостатку. Оно што земљи доноси приход јесу пре свега енергенти. Без обзира на то да ли су усмерени ка европском или ка далекоисточном тржишту. А то може да се покаже и као најслабија карика уколико се превазиђе технолошки праг садашње потрошње нафте и гаса. Колико ће времена за то требати и ко ће пронаћи магично решење, остаје питање за будућност. Али не претерано далеку.

Путин десетогодишњицу своје владавине може да прослави задовољан, али не и без брига. Јер, свет око њега се мења. Преко Атлантика, између Европе и САД дувају нови немирни ветрови. Слично се дешава и на Далеком истоку у случају Јапана и Јужне Кореје, главних америчких савезника. У превирању је и сам амерички континент. Све то могло би изазвати нова трвења и нове оружане сукобе. Ко би се од светских држава у том случају сврстао на коју страну, потпуна је непознаница.

Можда је управо Парада победе некима помогла да се одлуче којем ће се царству приклонити. Уз то, Путин је издејствовао да може још дуго да влада Русијом. Другим председницима, па и америчком, таква могућност је недостижна.