Политичка елита критику доживљава као напад

Директорка Београдског фонда за политичку изузетност Соња Лихт сматра да код нас постоји опасност да политичко-интелектуална елита ушета у ЕУ, а да цело друштво остане изван тог процеса. У разговору за „Политику” Лихт објашњава да се у земљама које су ушле у ЕУ током великог проширења 2004. године, а после и у Бугарској, Румунији, па и Хрватској, догодило да је друштво недовољно учествовало у тим процесима и да грађани нису могли да прате, с једне стране, шта се све тражи, а с друге стране, како се то испуњава.

„У тим државама закони су доношени огромном брзином, а и ми ћемо морати, као што смо чули и од премијера, да наврат-нанос доносимо законе, а онда ћемо доћи у ситуацију да нема јавне дебате, да грађани не разумеју значај неког изузетно важног закона, да нема пратећих законских података... И тако долази до тога да имамо добре законе који се не примењују”, каже Лихт и упозорава да је данас главни изазов одржавање и развијање критичке јавности.

Због чега нема критичке јавности?

Не бих се сложила да је нема. Има, али мање него што би нам требало. Наравно,критичку јавност не негују ни друге демократскиразвијеније земље од нас. Прво, бојим се да је све мање квалитетних младих људи који завршавају школовање за изузетно одговоран рад у медијима, бојим се и да многи уредници нису дорасли захтевима медијског простора, али ни наша политичка елита није навикнута на критичку јавност и превише често критику доживљава као напад. Самим тим је у великој мери обесхрабрује. Уз то, имамо још један озбиљан проблем – таблоидизацију медија, како писаних тако и електронских. Али ни у томе нисмо сами: у Бугарској су најбољи новинари напустили класичне медије и отворили своје портале. С друге стране, људи у медијима су јако лоше плаћени, имамо кризу средње класе и многи од њих су принуђени да цео свој живот проводе тезгарећи да би преживели. Чињеница да су на ивици егзистенције доводи до тога да и не стижу да буду критичка јавност.

Нисте споменули интелектуалце, универзитетске професоре, зашто су се они повукли?

Многима се неће допасти, али мислим да су се на првом месту, повукли због опортунизма, јер је комотније испод свог стакленог звона с времена на време изрећи неку мудру мисао, него се перманентно бавити друштвеним феноменима и замерати разним људима. С друге стране, има људи који су напросто „изгорели”, јер криза у којој живимо превише дуго траје и људи су дигли руке.Има сигурно и оних који су се одлучили за лукративне послове, а бити актер у стварању критичке јавности једноставно није лукративан посао. А има и оних који чекају да буду позвани на неко изазовно место у државнојадминистрацији, па сматрају да је паметније даћуте. И, наравно, увек има оних који служе свакој власти одустајући од било какве критике.

Само што имамо и проблем нетранспарентности рада владеу оба бриселска дијалога и о КиМ и у ЕУ интеграцијама?

У писање одговора на оних 2.400 питања били су позвани грађани, организације цивилног друштва, академске институције и њихови су одговори предати комесару Штефану Филеу заједно са званичним одговорима владе. То је био један од најтранспарентнијих процеса. Убеђена сам да би било веома корисно да грађани и сада много више знају.

Знате да су у Србији неке јавне расправе биле потпуно невидљиве?

Знам, зато се враћамо на улогу свих нас који смо на неки начин у јавном животу, али пре свега на медије. Медији су право место за спровођење јавних расправа. „Политика” с времена на време отвори неку тему, па се о томе води дебатаи то је једна врста јавне расправе. Медији би требало да отварају теме, да се на разговоре по телевизији не зову стално исти људи, аграђани да седе као сценографија.

Постоји и политички ниво у преговарачком процесу, а део јавности сматра да је дипломатија ЕУ према Србији на нивоу уцена?

То није тачно. Јесте, између осталог, одговорностна политичарима што је такво убеђење превладало код многих, јер недовољно комуницирају са грађанима и недовољно се говори о томе шта је политика ЕУпрема Србији и како се осмишљавају поједини кораци. Наравно, морамо да схватимо да постоје и таква питања у политици која, у тренутку када су на дневном реду,не могу да се у потпуности делеса свима. И то је део дипломатије.

Седам тачака немачких захтева били су јасни и отворени и деловали су као агенда која мора да се испуни, односно као уцена.

И у томе је велика улога медија, али и политичара, шта ћете како да назовете. Ја се сећам да је то одмах названо уценом и ултиматумом. Међутим, на овим изборима су више него икадаграђани гласализа проевропски курс. Ми у овом тренутку у парламенту немамо једну једину странку која у свој програм није ставила спремност да води Србију у ЕУ. На том путу чланице ЕУ кажу: можемо да преговарамо са вама о пуноправном чланству под тим и тим условима. То тешко може да се зове уценом. Можемо да не идемо у том правцу, али ако идемо, онда цео списак, колико год он нама пријао или не, мора да се испуни.

Тања Мишчевић је поглавље 35, које се углавном односи на Косово, назвала „сивом зоном” у којој се не зна шта нас чека.

Поглавље 35 није још у потпуности јасно формулисано зато што у овом тренутку ни ЕУ не зна како да се постави према томе. Пет чланица ЕУ још нису признале Косово, према томе нема јединственог става у унији, а она функционише на бази консензуса када су политичка питања на дневном реду. Без обзира што то поглавље још увек није дефинисано тражиће се што већи степен нормализације односа и примена Бриселског споразума. Сложићу се са вама да би било добро да и тај процес буде транспарентнији: да се у медијима више говори о томе како се спроводе споразуми, шта се догађа на терену, који се проблеми јављају.

И ја сам једна од потписника петиције за пуштање на слободу Оливера Ивановића, зато што цео тај процес који нажалост води Еулекси њега у овом случају сматрам најодговорнијим, није био транспарентан.