Тим је на броју, стиже и резерва

Тим унучади је већ око њих, а за који месец стиже и резерва – дванаесто. Свака част баби и деди, Драгани (60) и Радету Андрејићу (63), који су своје двориште у грочанском месту Камендо успели да напуне децом више него овдашња школа. Свака част и за њихово троје деце,зато што су увелико превазишли оца и мајку ијош не мисле да се зауставе. Ако бог да, биће још деце,кажу.

Када су се Радету и Драгани рађала деца, они нису живели на селу, већ су радили у великим београдским трговачким фирмама. Прво дете –Бранка, добили су 1974, Анита се родила 1978, а Андреја 1981. године. Бранко и његова Деана имају три сина: Филипа, Давида и Стевана. Анита и њен супруг Жељко догурали су до петоро деце: Матеја, Анастасија, Јустин, Емилија и Николај, а шесто је још у мамином стомаку. Андреја и Слађа пошли су стопама Бранка,с којим деле и кућу на Звездари, па за сада имају Ању,праву дамицу од шест година, Алексу и Видака. Већ и сам напор да се попамте сва та имена добра је превентива против атеросклерозе.

Не треба много маште да се замисли како лети, а често и зими, изгледа двориште Андрејића у Камендолу. Нарочито викендима и током распуста, а још је живописније кад су славе (има и она летња, сеоска), рођења, крштења, рођендани…А тога је вазда, само се смењују. Не само што је кућа пуна деце, него и гостију, а неизбежне су и две бабе, Жана и Ангелина, Радетова и Драганина мајка. Па онда удри од ујутру. Надалеко се ори од смеха, вриске, цике, а буде и суза, грдње, покоја ћушка...

Баби и деди буквално уши поједоше. Она једва стиже да опосли шта треба у башти и да наспрема шта да се једе, да се обуче, где да се легне, он не зна да ли пре да се прихвати њиве, винограда, стоке или да пази како најстарији Филип (17) вози трактор по дворишту. Не би смео, али кука, а деда је болећив.Може мало, само да му не сазна мајка.

–Ми смо васпитани у духу српства, у духу домаћинства, а то значи да у кући има што више деце – вели Раде, а Драгана се надовезује:

– Што имаш више деце, мање је посла, јер се међусобно помажу. Више ми имамо унучића него што је у школи деце. Сва четири разреда су у једној учионици. Кад сам ја ишла у школу, седели смо по троје у клупама, у мом разреду било насје четрдесет петоро. После све мање, чујем да су пре коју годину у први разред уписана само два детета. Значи, село је пукло к’о звечка.

Што се деце тиче, међу млађим Андрејићима увелико предњачи Анита, удата Стреларац, која с мужем Жељком има петоро деце од десет до три године, а кад дође шесто,некако ће и њега да сместе у 43 квадрата на Галеници. Тврди да је њој лакше с петоро и шесторо него другима са двоје, јер...

–Имам много више искуства, немам непотребне стрепње и страхове. Све се држи под контролом, поставе се деци нека правила и они то поштују. То није ништа ново, некада су људи исто имали многодеце. Додуше, гинеколог ме је изгрдио јер је ризично, ово би требало да буде четврти царски рез, али ја се не плашим. Све је то божја воља. Анастасија је рођена с тешком церебралном парализом, с Јустином сам остала без јајника, мислила сам да више нећу моћи да рађам, патила сам...Ја волим свога мужа и нормално ми је да као плод те љубави буду деца. Волим да кувам и све те кућне послове, а ионако сам везана за кућу због Анастасије.

Да човек не поверује: осим накнаде за туђу негу и помоћ од 12.000 динара месечно, породица Жељка Стреларцанема право ни на дечји додатак, ни на једнократну социјалну помоћ, јер његова плата војног лица од шездесетак хиљада динара за коју стотину улази у категорију високог просека. За кога је тај просек висок? За седам душа?

Браћа Бранко и Андреја раде у истој приватној фирми за превоз ВИП клијентеле и живе у истој кући. Жене им се лепо слажу, деца такође, Бранкови старији синови хоће да причувају Андрејине клинце.

– Имали смо намеру да терамо до петоро, али судбина је рекла троје – каже Бранко, на шта његова Деана додаје да су желели и девојчицу – требало је де се зове Софија. И Деана ради у породичној фирми, Бранку је десна рука, једино што се, примећује он уз осмех, труди да „да отаља с рачуна фирме што више може”. Али му она не остаје дужна: „Негде сам прочитала да је успешан мушкарац онај који заради више него што жена може да потроши, а успешна жена је она која нађе таквог мушкарца. То ми се баш допало.”