Омаж кафани

Дуго је тај малени новобеоградски бирцуз, у срцу блокова, одолевао транзиционим, угоститељским подводачима. Нереално дуго, с обзиром на то да је сироче пропале фирме, коју је одавно неко купио за ситне паре и као анимир даму је нафракао и напирлитао, за богату и пробрану клијентелу.

И тог сам поподнева, као и дотад, сишао две станице раније и одвукао се тамо на ретку, недовољно слатку, али најпријатнију кафу на свету. Радници су збуњено гледали у мене, не знајући да сам увек тако, театрално, улазио не би ли изједна поздравио све које знам. Знао сам их све. А сада сам ту, на вратима, само сметао нервозним шљакерима да унесу китњасте столове од скупих легура и предимензиониране столице, више примерене зубарским ординацијама неголи кафанском уживању. Али то више и није кафана. Сада је кафе-ресторан, шта ли већ, егзотичног имена и блазираног персонала.

Међутим, није ово само слово о том старом бирцузу, већ омаж свим палим градским кафанама и свему ономе што је неповратно отишло с њима. Ово је епилог приче о легендарном духу Београда којег смо трампили за некакве "брендове". О, глупости коју смо учинили, верујући да се то од нас тражи не би ли крупним корацима стигли тај "развијени" свет, у који толико срљамо.

Кафане су нам, рогобатношћу ваљда, заклањале видике, а кроз плексигласне излоге кафића и осталих инстант појилишта се тако далеко и јасно види?! Оно што се у том истом, развијеном, свету чува као споменик културе, дах давних времена, или у најмању руку као туристичка атракција, ми смо, као шут и отпад, принели псеудобожанствима, као жртву. Не да се, истини за вољу, ту и тамо још понеки шанк, али су "породице" и за њих дале сагласност да им се искључе апарати...

А шта је заправо кафана?

Збег, пре свега. Од свега оног што вас је пратило до уласка у њу и што вас чека по изласку, али што ће вас, док сте у њој, оставити на миру.

Једини храм животне једнакости. Пред Богом и конобаром смо сви исти. Једина привилегија сталног госта је да буде услужен два минута пре оног, повременог. Или да не плати употребу тоалета, јер ће му бакица пред нужником значајно климнути главом, знајући о коме је реч.

У кафани нико није сам, макар не био нико за његовим столом. Пијанац није ништа мањи господин од онога који не пије. Нити је онај који сатима цуга једно пиће ишта гора муштерија од онога који зове туре целој кафани. Цене никада нису биле кулук, нити равнане тако да посраме човека.

У кафани су интелектуалци с пажњом слушали неуке, уживајући у једноставности њихових мисли, док су се неуки дивили непосредности интелектуалаца.

У кафани се увек солидарно пева песма човека за суседним столом, јер је његова туга, или пак срећа, заједничко бреме илити радост. Конобару се не персира куртоазно, већ се с највећим поштовањем дозива: мали, дете, или у значајним приликама – "ало, особље...". Шеф сале је шеф, а не менаџер. На столовима су карте јела и пића, а не "мени" уз које вам треба речник. Пепељаре се не ломе када тресну о под већ зазвече к`о петодинарке. Једно је ћоше увек слободно за ломљење чаша, дође ли коме да учини то.

Јакне и капути се каче о наслоне столица, а столице увек имају оне згодне пречке да се на њих ослони нога и пиће цуга с колена.

У кафани се о тешким темама лако дискутовало, а оним лаким се, опет,  давало на тежини, не би ли звучале важно. У кафане се, све у свему, није свраћало, у њих се долазило. Један је једини, непорецив, ауторитет у њима био – фајронт, рајсфершлус на вечности.

У кафанама је, речју, живот био онакав какав би требало да је. Заправо, онакав какав он у суштини и јесте – једноставан. Сад је помахнитао. Нема где да сврати. У овим га баштама и керамичком инвентару не познају. Не зову му пиће.

Ево, поседоше ме у кафић с погледом на газдин џип. Господин персонал се сваки пут изненади када ме угледа, као да нисам већ пола сата ту. Јасно му је да сам нешто наручио, још само да се присети шта.

Прво ми на сто спушта рачун, па тек за њим кафу. Чаша воде се више нигде не подразумева.