Опет луда матурска ноћ

Млада генерација матураната завршава први припремни период свога живота. И природно је да се тај преломни тренутак обележава слављем и другарском вечером.

Али, занимљиво је да се у већини модерних друштава у том часу млади по неком јачем диктату сусрећу и са присилом да све друге импресионирају изузетношћу гардеробе, скупоценошћу накита и високом ценом слављеничког банкета.

Диктат утврђених навика захтева да се кулминативна вечера не слави у неком „већ обичном“ хотелу какав је бајаги „Хајат“, него да се нађе неко ново место селекције, још ексклузивније, сасвим подесно за демонстрирање доколичарске потрошње, потрошње коју је пре једног века социолог Веблен назвао потрошња ради хвалисања (eмулативна потрошња)! Сасвим кратко, Ева Берковић је то Вебленово откриће назвала „сноб ефекат“.

У примитивним друштвима пунолетство и улазак у статус одраслог човека ловца или ратника могло се стећи суровим испитним играма. У неким племенима је суровост игре угрожавала чак и животе недовољно вичних кандидата.

У занатлијским еснафима мајсторско писмо је кандидат, дотле уздигнут до статуса калфе, могао добити само ако комисији старих строгих занатлија поднесе савршени главни артикал заната коме припада. Ако је еснаф чизмарски, калфа је за мајсторски испит морао да уради беспрекорне, гипке и шкрипаве чизме. Ако је „сабовски“ занат (кројачки), рад би морао бити копоран савршене архитектуре, гиздаво накићен везеним шарама, већ према моди која влада.

Тај испитни рад занатлија називао се „ремек“. Отуда у савременом језику свих уметности најсавршеније дело називамо „ремек-дело“!

У скоро свим цивилизацијама где се данас школују сутрашњи радници или чиновници, осим дипломског испита, обавезно је и учешће у свечаном банкету. Закони који за тај банкет неписано важе сурови су као они у играма племенских ловаца и ратника. Не хаје се за финансијску моћ слављеникових родитеља. Зна се да ће жацнути у свој најдубљи нагон, родитељски, чак и они који су погођени оскудицом, отпуштањем услед криминалних приватизација, или ћоравом судбином, све учинити да се њихов кандидат за пунолетство одене што луксузније за најхалуцинантнију звездану ноћ екстазе, која траје само те вечери.

„Сноб-ефекат“ се најпре испољава избором хотела где ће бити банкет на високој нози. Ту важи Вебленово правило да и најновији и најмраморнији хотел с водоскоцима и базенима снобовима застарева већ за годину дана. Пожудно вребају има ли нешто још царскије, још скупоценије. Само с његовим једноноћним печатом девојке и момци ће се осећати да су прекорачили праг зрелости.

Одело не може бити од тканине достојне скромног потрошача. Оно мора коштати бар сто евра. Хотели знају да је за финансијску мужу најбоље измузати родитељски нагон. Зато ће овај матурски турнус 2014. само за луду ноћ, са све музиком и високим статусом који баш тај хотел даје, бити бар шездесет евра. Чуо сам пре неки дан још и ово: „А који ће младунац, шампион потрошње ради хвалисања, бити достојан, ако у џепу те ноћи не буде имао бар четрдесет евра. За фотографисање, за ново додатно трошење, за такси у глуво доба ноћи. За екстра пиће ако спада у оне који се неће осећати зрелим ако се не наљоскају до бунила!“ Све у свему, хвала тата, хвала мама – двеста евра. Шта је то, ништа! Јер једном се у животу улази у зрелост.

Не бисмо смели младима да ускратимо тај светски утврђени начин ступања у зрелост. И сам сам упамтио своју матурску вечеру од пре 64 године. Били смо у поратна времена силом скромнији. Но да су била друга времена не бисмо прошли без принудног и диктираног захтева да те ноћи испољимо своју жеђ за вишим статусом, свој нагон за скупоћом и скупоценошћу, свој сан о припадању доколичарској класи, своју новчану моћ, свој престиж стваран или привидан, свој хвалисави ривалитет и грабљивост. Глумили бисмо да трошимо на робу више него што треба. Били бисмо надувени и „зрели“, ако се све ово код школско-чиновничких сталежа средње класе сматра зрелошђу.

При томе би једна ствар била на нашој страни – били бисмо млади, неискварени и срећни, као прави матуранти.