Приватизација задружног комбајна

Што год нам се, често из немара, нерада, па и непоштења, догоди, спремни смо да за то окривимо државу! Запуштени канали, реке и језера претворени у сметлишта не само што угрожавају иначе још увек издашне ресурсе водоснабдевања, изворе снабдевања драгоценом водом, већ су често узрок тешких и прескупих поплава. Ништа мање нису по последицама хаос и самовоља у градњи кућа тик уз плавне реке, на потенцијалним клизиштима. И за све то – најчешће се чује – „крива је држава” И јесте, јер и поред урбанистичкоинспекцијске и тобож „планерске” бирократије, не уме или боље рећи неће да буде држава!

Све то, наравно, није „од јуче”. „Самоуправљачи” или „задругари” у Србији (као и у земљама источног „лагера”) никада нису успели да споје две присвојне заменице: моје и наше. А оне су у ствари заменице за идентитет једнакости: у том наше, јер нема где другде, садржано је и свачије моје, и то – без остатка. У време зем. задруга присећамо се – „наша” механизација – трактори, комбајни, моторне косачице и сл. системски и плански је, рецимо, „черупана” и то организовано – све док не би постала неупотребљива и била расходована за багателу. А онда су на сцену ступили „приватизатори”: расходовани комбајн врло брзо је „обучен” и оспособљен најчешће деловима који су пре тога вешто „расходовани”! А у исто време гледали смо нпр. из касарне ЈНА на Долењском како се словеначки „кмети” сами удружују, јер због скромних поседа, никоме се не исплати да „дреши кесу” за прескуп комбајн, па чак ни за трактор или косачицу...

У овом часу, што Хрвати кажу „диљем” наше лепе Србије на стотине фабрика, бивших „економија” и задружне имовине физички пропада. Чак и кад су „приватизоване”, јер су приватизатори намиривали „сићу” за куповину распродајом машина, будући да су запослене натоварили као социјалне случајеве – коме другом него „држави”! Али, та иста несрећна „држава” никако да тако стечене некретнине бар одузме, и уз погодбу само да се запосле незапослени, поклони правим приватизаторима! Све се то, наравно, зна и посвуда „голим оком” види. Али, зашто да то боде очи многима од нас – а не хиљадама надлежних, од општинских „домаћина” до оних којима је српски народ поверио да и те како брину о томе? Зар очеви нове Србије, Карађорђе и Милош нису били више него преки по том питању? Зар би просперитетна Кина „дувала у врат” Америци да се за свако непоштење и штету држави не изричу (и не извршавају) и најтеже казне? Зар „комшија” Санадер не чами у затвору због штете држави Хрватској, зар...

Има у нас, Срба, једна мудра мисао: Ако се не може милом, мораће силом. Од нове владе зато очекујемо да врати наду и поверење, али понајвише да поради на трансфузији морала и сузбијању хипокризије! Јер много се, не само кад су фамозне 24 приватизације већ ко зна колико стотина, а можда и хиљада других, тог нашег прелило у њихово! Сећамо ли се, уосталом, Кањошевог наука (Кањош у Млецима) кад својновац, уместо да „заграби” за награду, чак враћа у општу касу с поуком: Кад би сви узимали, а нико не би давао, брзо бисте јој дна „виђали”...

Књижевник