Privatizacija zadružnog kombajna

Što god nam se, često iz nemara, nerada, pa i nepoštenja, dogodi, spremni smo da za to okrivimo državu! Zapušteni kanali, reke i jezera pretvoreni u smetlišta ne samo što ugrožavaju inače još uvek izdašne resurse vodosnabdevanja, izvore snabdevanja dragocenom vodom, već su često uzrok teških i preskupih poplava. Ništa manje nisu po posledicama haos i samovolja u gradnji kuća tik uz plavne reke, na potencijalnim klizištima. I za sve to – najčešće se čuje – „kriva je država” I jeste, jer i pored urbanističkoinspekcijske i tobož „planerske” birokratije, ne ume ili bolje reći neće da bude država!

Sve to, naravno, nije „od juče”. „Samoupravljači” ili „zadrugari” u Srbiji (kao i u zemljama istočnog „lagera”) nikada nisu uspeli da spoje dve prisvojne zamenice: moje i naše. A one su u stvari zamenice za identitet jednakosti: u tom naše, jer nema gde drugde, sadržano je i svačije moje, i to – bez ostatka. U vreme zem. zadruga prisećamo se – „naša” mehanizacija – traktori, kombajni, motorne kosačice i sl. sistemski i planski je, recimo, „čerupana” i to organizovano – sve dok ne bi postala neupotrebljiva i bila rashodovana za bagatelu. A onda su na scenu stupili „privatizatori”: rashodovani kombajn vrlo brzo je „obučen” i osposobljen najčešće delovima koji su pre toga vešto „rashodovani”! A u isto vreme gledali smo npr. iz kasarne JNA na Dolenjskom kako se slovenački „kmeti” sami udružuju, jer zbog skromnih poseda, nikome se ne isplati da „dreši kesu” za preskup kombajn, pa čak ni za traktor ili kosačicu...

U ovom času, što Hrvati kažu „diljem” naše lepe Srbije na stotine fabrika, bivših „ekonomija” i zadružne imovine fizički propada. Čak i kad su „privatizovane”, jer su privatizatori namirivali „siću” za kupovinu rasprodajom mašina, budući da su zaposlene natovarili kao socijalne slučajeve – kome drugom nego „državi”! Ali, ta ista nesrećna „država” nikako da tako stečene nekretnine bar oduzme, i uz pogodbu samo da se zaposle nezaposleni, pokloni pravim privatizatorima! Sve se to, naravno, zna i posvuda „golim okom” vidi. Ali, zašto da to bode oči mnogima od nas – a ne hiljadama nadležnih, od opštinskih „domaćina” do onih kojima je srpski narod poverio da i te kako brinu o tome? Zar očevi nove Srbije, Karađorđe i Miloš nisu bili više nego preki po tom pitanju? Zar bi prosperitetna Kina „duvala u vrat” Americi da se za svako nepoštenje i štetu državi ne izriču (i ne izvršavaju) i najteže kazne? Zar „komšija” Sanader ne čami u zatvoru zbog štete državi Hrvatskoj, zar...

Ima u nas, Srba, jedna mudra misao: Ako se ne može milom, moraće silom. Od nove vlade zato očekujemo da vrati nadu i poverenje, ali ponajviše da poradi na transfuziji morala i suzbijanju hipokrizije! Jer mnogo se, ne samo kad su famozne 24 privatizacije već ko zna koliko stotina, a možda i hiljada drugih, tog našeg prelilo u njihovo! Sećamo li se, uostalom, Kanjoševog nauka (Kanjoš u Mlecima) kad svojnovac, umesto da „zagrabi” za nagradu, čak vraća u opštu kasu s poukom: Kad bi svi uzimali, a niko ne bi davao, brzo biste joj dna „viđali”...

Književnik